Jazzycolors 2012: Festival živih boja

Mesto: KC Irske, Švedske, i Srbije, Pariz / Datum. 21-25. 11.2012. / Foto & Video: Nikola Marković 

Pariz je grad u kome se svake večeri održava dvadesetak džez koncerata. Na veče kada je pisac ovih redova stigao u prestonicu Francuske, svirao je Brad Mehldau, narednih dana su u maltene susednim klubovima odrađivali sešne Kurt Rosenwinkel i Lionel Loueke, svako sa svojom postavom. Za ljubitelje avangarde nastupao je Gerald Cleaver, da ne govorimo koliko se ovde malo poznatih francuskih postava izređalo u samo četiri dana… I sve to funkcioniše bez bogzna kakve pompe, taj se džez jednostavno – dešava. Živi. Ne vapi za institucionalizacijom i festivalima, blještavim svetlima reflektora, gizdavim voditeljima, samoreklamerstvom bilo koje vrste. Tako to makar  izgleda iz perspektive izmučenog Balkanca, koji se prvi put obreo u gradu sa ovako fascinantnom kulturnom ponudom.

Kakvu poziciju, na takvoj sceni, može da ima jedan skroman festival u organizaciji nekolicine inostranih kulturnih centara? Koji nema jednog umetničkog direktora, već se oslanja na izbor samih centara? Na prvi pogled, sve miriše na dijasporašku zabavu gde zemljaci dolaze da podrže umetnike iz matice, a državotvorni mediji naknadno sipaju hvalospeve o „svojim“ bendovima koji su „oduševili Francuze“ i „poslali lepu sliku u svet“ o zemlji iz koje dolaze. Dok tamošnja džez publika zapravo gleda Mehldaua, Rosenwinkela, pa čak i omatorelog Scotta Hamiltona…

A na licu mesta – situacija je kudikamo zanimljivija! Jazzycolors jeste festival koji nema upadljivu stilsku koncepciju i koji je „mali“ utoliko što se ne održava u velikim koncertnim dvoranama, već u višefunkcionalnim prostorima za stotinak i manje ljudi. No deluje kao da je upravo to njegova prednost, jer prezasićenu parisku publiku intrigira zanimljivim lokacijama i muzičarima koje neće baš često moći da gleda u svom gradu (jer tamo su „zvezde“ svakodnevnica… ako ih ne vidite jednom, brzo će se ukazati sledeća prilika).

Sa druge strane, nakon deset godina od osnivanja ovo je naprosto odlično organizovana manifestacija – od dobrog ozvučenja do lepih sala, ljubaznog osoblja i veoma pristupačnih cena karata. Konačno, tu je i institucija pokrovitelja, „kuma“ festivala, koja od 2008. godine pripada Bojanu Zulfikarpašiću, jednoj od najcenjenijih figura francuske džez scene. Nije mala stvar kada ovakva faca svake godine otvori festival i promoviše ga po medijima.

Pređimo konačno na stvar! Na festivalu je, ove godine, programom obuhvaćeno 18 koncertnih večeri, od kojih ćemo ovde prokomentarisati četiri. Autor teksta doputovao je u sredu 21. novembra sa srpskim predstavnikom na festivalu, grupom Eyot o kojoj smo već štošta pisali. Na aerodromu nas dočekuje Vladimir Marinković iz Kulturnog centra Srbije, koji je od prošle godine izvršni direktor festivala; pažljiviji hroničari alternativne scene u Srbiji možda ga se sećaju i kao nekadašnjeg bubnjara grupe Vrooom. Prevozi nas šofer Ambasade Srbije, a stacionirani smo u malom hotelu u centru Pariza, gde čak i Indo-francuskinja iz restorana govori tečni srpski jezik! Biće da je ovo redovno svratište naših gostiju, nismo se raspitivali.

Nakon kratkog odmora odlazimo u Irski kulturni centar gde će nastupiti trio pijaniste Matthewa Bournea, na koga mi je jedna avangardna pijanistkinja skrenula pažnju početkom godine. Tada sam sa znatiželjom poslušao njegov aktuelni solo album „Montauk Variations“, no tek u trio postavi sa kontrabasistom Daveom Kaneom i bubnjarem Stevenom Davisom osetio sam svu raskoš, bravuroznost i kreativnost Bourneovog stila.

Autentični je to osobenjak, luckastog izraza lica i šeretskog osmeha, koji izuvenim stopalima zamahuje po vazduhu kao da ga je zaposeo duh Theloniousa Monka. Tik u sledećem trenutku preobraziće se u Cecila Taylora, dok se u minimalističnim minijaturama duhovito poigrava intonacijom i intervalima pauze među razbacanim tonovima. A onda zapuca i po klasici i po modernom zvuku, sve vreme drmajući se (i doslovno, drmao je klavir!) na Monk/Taylor trasi izopštenjaka iz sveta pristojnog džeza.

Na koncertu Eyota ne beše ni Bojana Zulfikarpašića (opravdano izostao zbog sopstvene turneje) ni odlazećeg ambasadora Dušana Batakovića (nije nam bio poznat njegov raspored), a Srba se skupilo probranih desetak sa raznih strana Pariza. Nišlije su nastupile u Švedskom kulturnom centru, u maloj, kompaktnoj i veoma lepoj koncertnoj dvorani sa 70-80 sedećih mesta i nešto malo prostora da se stisnu okasneli gosti. Publika entuzijastična između pesama i odveć odmerena tokom same svirke, pa mi je prigovoreno i zbog snimanja videa (bend nije imao ništa protiv) i zbog cupkanja nogama, jer eto podrhtava pod koji delimo…

Bilo kako bilo, momci su odsvirali standarno dobar set prošaran pesmama s debija „Horizon“ i drugog albuma „Drifters“ koji će biti objavljen početkom 2013. godine. Po reakcijama posle svirke, reklo bi se da su bili veoma zadovoljni, sem bubnjara Miloša Vojvodića koji je jadikovao kako je bio indisponiran te večeri – niko mu nije poverovao.

Treće je večeri program opet bio u Švedskom kulturnom centru, gde nas je zabavljao saksofonista Jonas Kullhammar i njegov kvartet. Odsvirao je jedan easy-coltraneovski set, a u pauzama pesama je manirom stend-ap komičara rabio svoju džezersku muku i pričao priče o inspiraciji roditeljima, Božićem, turnejama, sve u autoironičnom posprdnom duhu. Teško je biti džezer, naročito ako ste mejnstrimer iz Švedske, zemlje poznate po elegičarima ili avangardistima; ne traži se to na ionako surovom tržištu. Jonas je iskreno uživanje u svirci oplemenio dobrim humorom i dodao novu dimenziju čitavom nastupu.

Konačno, subotnje veče u Kulturnom centru Srbije pripalo je Mađarima, tačnije postavi Grencso Realtime Collective, kvartetu u kome su se na lep način spojili mladost (Mate Pozsar – klavir, Miklosz Szilveszter – bubnjevi) i iskustvo (Istvan Grencso – saksofon, flauta, bas klarinet, Robert Benko – kontrabas). KC Srbije se nalazi na ekskluzivnoj lokaciji u samom centru grada, prekoputa Pompidoua. Enterijer čini sveden, lep galerijski prostor, gde je na dan koncerta bila aktuelna izložba fotografija Branka Belića. U prizemlju behu džezeri, a na spratu, među instrumentima, istaknute ličnosti iz umetničkog i duhovnog života Srbije, od patrijarha Pavla do Dobrice Ćosića i aktuelnog ministra kulture.

Kako su nas već naučili festival u Kanjiži i novosadski Interzone, dobar deo mađarske džez scene oslanja se na stvaralaštvo poznog Coltranea, Archieja Sheppa, Sama Riversa, i njima srodnih avangardista na raskršću bapa i fri-džeza. Pa tako i Grencsov bend, koji bi kamerno-kompozitorski dojam uvodne teme brutalno razbucavao u središnjoj improvizaciji i uredno se vraćao tamo odakle je pošao. Bilo je tu dosta prostora za dugačka sola, gde je linija Grencso-Pozsar odlično funkcionisala na blagim kontrastima saksofonskih rafala i ekonomisanja tonovima na klaviru.

U trenutku kada ovaj tekst “ide u štampu” festival još traje, okuplja bendove sa raznih strana sveta i radoznalu parisku publiku. Dok gledate kako ovakav koncept uspešno funkcioniše, ne možete da ne pomislite kako bi tokom zimske anti-sezone sličan festival dobro došao i nekom srpskom gradu, a ovde je makar dosta inostranih kulturnih centara koji rado promovišu svoje umetnike i snose troškove njihovih gostovanja. Eto ideje za domaće kulturne poslanike, ako im je stalo da učine nešto zavaljeni u svojim udobnim budžetskim foteljama.