By 
Jeff Beck je, pre desetak godina, albumom Who Else ponovo krenuo sa redefinisanjem mesta i uloge gitare u modernoj muzici, misijom koju je započeo još 1975. antologijskom pločom Blow By Blow. Eksperimenti sa tehno i industrial uticajima nastavljeni su 2001. i 2003. na dva ekscentrična izdanja You Had It Coming (2001) i Jeff (2003), da bi nakon toga usledila poduža kreativna pauza.
Pre par godina Beck se ponovo koncertno aktivira, okupljajući oko sebe ekipu respektabilnih muzičara: veterana Vinnia Colaiutu na bubnjevima, Jasona Rebella na klavijaturana i bas-senzaciju, mladu i talentovanu Tal Wilkenfeld. Ova postava izbacuje živi album i DVD Performing This Week – Live At Ronnie Scott’s koji na svim nivoima ostvaruje neočekivano veliki uspeh, istovremeno ukazujući na to da se Beck lagano odriče eksperimentisanja i istraživanja, vraćajući se svedenijem, prizemnijem i konkretnijem rok/fjužn džez zvuku, koji je negovao sredinom sedamdesetih godina.
Od novog albuma, dakle, ne očekujte neočekivano, iako vas je ovaj legendarni gitarista baš na to navikao nekolicinom poslednjih izdanja. Ovde je neočekivano loš jedino izuzetno kičasti omot albuma, dok se muzički sadržaj dao lako naslutiti na osnovu delovanja benda tokom poslednjih par godina. Angažovanje producentskog dua Steve Lipson/Trevor Horn dodatno akcentuje Beckovu želju da se kreće po sigurnom terenu, jer, koliko god su pomenuta dvojica pre dvadesetak godina pripadali inovativnoj struji, toliko se njihovi zahvati u današnje vreme smatraju krajnje konvencionalnim. Kao rezultat svega ovoga, pred nama stoji jedan rok/progresivni/fjužn uradak, koji se svesno i rado, muzički, stilski i sonično, vraća “staroj školi”.
Kuriozitet ovog projekta je angažovanje 64-članog orkestra, koji Becka inspiriše da tokom skoro celog albuma zvuči izuzetno lirski, na momente i prilično rezervisano. To je jasno od uvodne interpretacije Jeff Buckleyeve verzije Corpus Christi Carol. Beck svesno bira materijal koji će korespodenciju između njegove gitare i orkestra postaviti na odgovarajući nivo. Izbor obrade Somewhere Over The Rainbow možda deluje pomalo izlizano, ali zapravo odlično funkcioniše u ovakvom okruženju. Beckov tretman ove teme zvuči do detalja onako kako prosečan poznavalac njegovog rada i očekuje – nežno, uz obilnu upotrebu harmonika i volume-potenciometra, na tragu njegovog klasika Where Were You ili magične obrade teme Amazing Grace. Tretman Pučinijeve arije Nessun Dorma ukazuje na potencijal Stratocastera da u rukama majstora zazvuči kao operski glas. Autorske Never Alone i Serene održavaju emotivnu nit albuma, dok se za komociju iz naslova ploče pobrinula pompezna Hammerhead, gde Beckova umešna ritam sekcija dolazi do izražaja.
Za četiri vokalna uratka na ploči zadužene su tri pevačice: Imelda May (Lilac Wine), Olivia Safe (Elegy For Dunkirk) i Joss Stone (I Put A Spell On You i There’s No Other Me), od kojih poslednja gošća ipak ostavlja najjači utisak – u manjoj meri viđenjem Screamin’ Jay Hawkinsonovog standarda (kojem ne donosi skoro ništa novo), koliko odličnom divljom interpretacijom na There’s No Other Me, koja bez pogovora predstavlja jedan od vrhunaca ove ploče. Žal ostaje što se numera privodi kraju baš u trenutku kada se približava orgazmičnom momentu.
Sedam godina čekanja na novo Beckovo izdanje podigle su očekivanja na nerealno visok nivo. Blago gorak utisak što je samo mali deo albuma sastavljen od novih originalnih kompozicija, znatno ublažuje činjenica da na albumu realno nema slabog momenta. Jer čak i fileri (kojih ovde, mora se priznati, ima) u rukama ovog gitariste dobijaju na težini.
Jeff Beck – gitara
Pete Murray – klavijature (1, 4, 5, 7, 8, 10)
Alessia Mattalia – bubnjevi (2)
Tal Wilkenfeld – bas (2, 3, 6, 9)
Jason Rebello – keyboards (2, 3, 6, 9)
Vinnie Coilaiuta – bubnjevi (3, 6, 9)
Luis Jardim – udaraljke (3, 6)
Steve Sidwell – dirigent (4, 5)
Clive Deamer – bubnjevi (5)
Pino Palladino – bas (5)
Joss Stone – vokal (5, 9)
Olivia Safe – vokal (6, 10)
Imelda May – vokal (7)
Earl Harvin – bubnjevi (7)
Chris Bruce – bas (7)
By 
