By 
Saksofonista Joe Lovano je 20-ogodišnjicu saradnje s izdavačkom kućom Blue Note obeležio omažom muzičaru čije se ime u svetu džeza nikako ne može zaobići, odakle god posmatrali evoluciju žanra. Tragična sudbina prerano preminulog alt saksofoniste Charlieja Parkera ostavila je otvorena mnoga pitanja: između ostalih i kojim bi pravcem vunderkind nastavio svoju muzičku avanturu, pošto je još tada bilo evidentno da čak ni jako tolerantni i otvoreni bi-bap, u čijem je stvaranju najdirektnije učestvovao, ne zadovoljava njegove ambicije. Na ova pitanja je pokušao odgovoriti nesporni velikan modernog džez saksofona, Joe Lovano.
S ovde prisutnim pratećim muzičarima Lovano je već snimio izuzetno uspešnu ploču Folk Art (nekolicini priznanja za najbolji album Lovano je pridružio i Downbeatovu nagradu za džez muzičara godine). U pitanju je dinamična mlada postavka koju čine bubnjari Otis Brown III i Francisco Mela, pijanista James Weidman, i ultratalentovana basistkinja Esperanza Spalding.
Naravno da je obrađivanje Parkerove zaostavštine rizičan posao, čak i za ovako renomiranog muzičara; jer horde onih koji će upoređivati svaki odsvirani ton i svaku frazu sa originalnih zapisa Poluboga nikada ne spavaju. Međutim, ovde se ne radi o pukom tribute albumu. To je evidentno već u uvodnoj Passport, gde nakon prepoznatljive originalne uvodne teme kreću preokreti vođeni promenama tempa i inspirativnim saksofonskim i klavirskim solima.
Na narednoj kompoziciji Donna Lee, originalno komadu u brzom tempu koji često muzičarima služi da demostriraju sviranje preko brzih akordskih promena, još je jasnije da Lovano, bez ikakvih pretenzija, pokušava predstaviti slušaocima apsolutno intimno viđenje Parkerove muzike. Aranžman je potpuno usporen, harmonija je tu, ali je pirotehnika zamenjena sofisticiranim pristupom – lagano postaje jasno da Bird Songs nije samo jednodimenzionalna posveta Parkeru, nego i mnoštvu drugih muzičara, u prvom redu Colemanu Hawkinsu, Lesteru Youngu i Benu Websteru. Tu se ne završava lista, jer značajno usporena varijanta još jednog klasika, Moose The Mooche, daje sliku kako bi možda Coltrane ili Shorter videli Parkerovu muziku.
Malo je poznato da je Lovanu prvi instrument zapravo bio alt saksofon, sa koga je negde u tinejdžerskom dobu prešao na tenor. Za većinu od 11 numera (a u pitanju su skoro sve sami klasici, gde se Bird po broju klasika koje je napisao u tako kratkom periodu može meriti možda samo sa Robertom Johnsonom ili Jimijem Hendrixom) Lovano se ipak opredeljuje za svoj verni tenor. Radi autentičnosti, tek na jednoj kompoziciji ostavlja mesto i za alt, koji je proslavio Parkera.
Njegovo uobičajeno eksperimentisanje sa različitim duvačkim instrumentima ovde praktično izostaje. Kako sam kaže, za ovako zahtevan poduhvat izabrao je tenor, kao instrument sa kojim se identifikuje i koji predstavlja njegov prirodni glas.
Sama ideja o nastanku Bird Songs javila se nakon koncerta koji je bend prošle godine priredio na Barbadosu, gde je specijalno za tu priliku urađen poseban aranžman Parkerovog bluza Barbados. Možemo ga čuti i na ovom albumu: karipski gruv u srednjem tempu neznatno opušta atmosferu ove ambiciozne ploče.
Bluz kao neizostavan faktor Parkerove zaostavštine provlači se i kroz Blues Collage, odsviranoj na alt saksofonu, dok se u minijaturi Birdyard može čuti neobični aulohrom, jedna vrsta duplog soprana, čija se polifonost smelo suprotstavlja poliritmičnosti tandema dvojice bubnjara.
Ubitačnost dinamične ritam sekcije najevidentnija je u izvrsnoj interpretaciji (za Parkerovo vreme) ultra ekstravagantne Ko Ko (verovatno prvi zabeleženi bi-bap snimak). Sjajna Esperanza Spalding je ta koja drži u fokusu neprekidnu i nepredvidivu poliritmiku diktiranu od strane dva bubnjara, dok Lovano zvuči baš onako kako i izgleda – robusno, snažno, ali otvoreno i toplo. Ko ko je možda i vrhunac albuma, jer poentira baš na onome čemu je Lovano originalno težio – ne da jednostavno preslika Parkera, već da njegovu muziku iskoristi kao osnovu za potpuno nove ideje.
Epitet „pravi Lovano“ bi najpre mogla da nosi devetominutna interpretacija balade Lover Man, koja kao da objedinjuje svu tragiku Parkerovog prekratkog života; tragiku koja svojom melanholičnom težinom slama srca ne ostavljajući prostora patetičnoj melodramatičnosti. Lepota Esperanzinog tona na basu, tokom kratkog sola, nije mogla biti adekvatnija.
Album zatvara 12-minutna Yardbird Suite u kojoj bend daje sebi oduška mimo baperske orijentisanosti ostatka ploče.
Svih 11 kompozicija, iako znatno izmenjene, veoma lako su prepoznatljive čak i na prvo slušanje. Međutim, Lovano i ekipa ne ostavljaju utisak na slušaocima brzim pasažima, po kojima je Parker u prvi mah stvorio ime, već načinom na koji su dosegli ono čemu je legendarni saksofonista i sam težio za života – slobodu i konstantno napredovanje kroz muzičku evoluciju.
Joe Lovano – tenor i alt saksofon
James Weidman – klavir
Esperanza Spalding – bas
Otis Brown III – bubnjevi
Francisco Mela – bubnjevi
By 
