John Zorn – Femina, O’o, Alhambra Love Songs, Filmworks XXIII: El General, Masada Quintet With Joe Lovano – Stolas: the Book of Angels Vol. 12 (Tzadik)

Ovaj grozničavo vitalni njujorški pedesetšestogodišnjak svakim svojim postupkom, izdanjem, nastupom ili javnom izjavom potvrđuje da postoji samo jedna reč koja ga opisuje kao umetnika: beskompromisnost. Bilo kakvu predrasudu – pozitivnu ili negativnu – da vezujete za Zorna, bilo da ga smatrate karikaturistom i uništiteljem ozbiljnih i dostojanstvenih muzičkih žanrova, ili spasiteljem i mesijom muzike koja ima i animu i testise i smisao za humor, Zorna za to nije briga. On je uvek i isključivo dosledan i veran samo sebi i ono što piše i/ili izvodi je samo ono što u tom trenutku želi i oseća.

Femina je, recimo, album koji je okrenut slavljenju žene kao umetnika u najširem dijapazonu umetničkih izraza. Koliko god ovo zvučalo kao preširok zahvat, a svakako je jedna od velikih tema koje su dosledni postmodernisti uredno egzorcirali iz svog diskursa, Zorn njenoj obradi pristupa karakteristično neustrašivo. Istovremeno, ovo je ploča koja podseća da je vezivanje Zorna isključivo za džez žanr jedna od najtežih grešaka koje možete da počinite. Femina je album akademske kompozicije, atonalan i fragmentaran, onoliko udaljen od popularne muzike koliko se može otići a da je ipak, paradoksalno, ovo akademska kompozicija koja zvuči prestupnički, možda i… anarhistički.

Podeljen u četiri celine i posvećen, u raznim svojim momentima, figurama u rasponu od Isidore Duncan, Fride Kahlo i Gertrude Stein, pa do Meredith Monk i Yoko Ono, ovaj album je halucinantna vožnja u svim pravcima odjednom, zvučni film čiji se pokreti, slike i note uklapaju isključivo po pravilima logike sna. Maya Deren je pre osam godina od Zorna već dobila punu posvetu (saundtrek za dokumentarac o njenom životu i radu), a način na koji se različita lica ženskog umetničkog nadahnuća uklapaju u šizofrenu, a skladnu kompoziciju boja, pokreta, raspoloženja i gestova, snažno podseća na njene filmove.

U postavi su, za ovu priliku, sve same žene, predvođene naratorkom Laurie Anderson koja otvara album, i ovo je možda najjača ženska reprezentacija koju ima da ponudi ne samo Downtown, već čitav Njujork – od veteranke Ikue Mori na laptopu pa do violinistkinje Jennifer Choi, koja nestvarnom lakoćom prelazi iz romantičnih sanjarija u strastvene ciganske pasaže.

Femina je poslastica za one gurmane koji su poslednjih godina priželjkivali da se Zorn vrati kompleksnijoj i zahtevnijoj kompoziciji, kontemplativna vožnja tajanstvenim toboganom pored koga proleću scene kojih ćete se setiti tek možda kada budete sanjali. Samo hiperrealna čistota digitalnog snimka podseća da ovo nije neka od klasičnih Zornovih „igračkih“ kompozicija iz osamdesetih i ranih devedesetih godina, i ovo je više nego dobrodošla potvrda da veteran avangarde itekako ima još toga da u njoj kaže.

(Jennifer Choi – violina, Sylvie Courvoisier – klavir, Carol Emanuel – harfa, Okkyung Lee – violončelo, Ikue Mori – elektronika ,Shayna Dunkelman – udaraljke)

Alhambra Love Songs je pak, ploča potpuno okrenuta drugoj strani. Zamišljena kao romantična i nežna posveta širokoj lepezi umetnika vezanih za San Francisko i njegov Bay Area, ova ploča namiguje i šalje poljupce tako različitim likovima kao što su David Lynch, Vince Guaraldi, Harry Smith ili Mike Patton.

Zorn svojim poštovaocima nije nepoznat kao čovek sklon konvencionalno lepoj muzici i, uostalom, poslednjih 10-15 godina veliki deo njegovog snimljenog materijala vrteo se oko ideje pesme i klasičnih pojmova harmonije i melodije. Ne treba ni zaboraviti da je ovaj hardcore avangardista povremeno strastveno koketirao i sa hotel-wave lakim notama i nepatvorenim kičom. No, sve ovo ne treba da vas poplaši. Alhambra Love Songs jeste album smešten negde između ovih koordinata i ima reči „easy listening“ ispisane fontom veličine 26000 pointa preko svih kompozicija, ali ovo je ujedno i jedna od najšarmantnijih Zornovih ploča u poslednjih nekoliko godina.

Iako izuzetno nadaren za komponovanje za velike grupe muzičara sa, često, egzotičnim i nekonvencionalnim instrumentima, Zorn istovremeno sebi voli da postavlja ograničenja. Ona mu pomažu da fokusira ideje i ovaj album, sklopljen za trio bubnjeva, basa i klavira pokazuje koliko to može da bude blagorodno.

Alhambra Love Songs bi komotno mogao da ide u fioku u koju je Zorn i ranije smeštao muziku za nesnimljene filmove. Poletni fanki džez koji provlače trojica nabrijanih jevrejskih muzičara istovremeno je razoružavajuće romantičan i domišljato duhovit. Zorn na ovom albumu sebi ne dopušta upadanje u patetiku, vrteći svoje ljupke vinjete brzo i efikasno, tako da se atmosfera i šarm dobro prime na slušaoca, a da mu se nikada ne dopusti trovanje zaslađenom, premasnom hranom. Greg Cohen (Zornov stalni saradnik u bendu Masada) i Ben Perowsky su dobrano nauljena ritam sekcija koja i ljuti fank ume da provuče nevino i ljupko, a Rob Burger na klaviru menja oblik kao vidra kad god je to potrebno, nikada ne zamarajući prevelikim brojem nota, a opet stalno bacajući unaokolo simpatične ukrase i posvete. Izvanredno sveden, a izdašan album, koga će sa jednakim zadovoljstvom moći da troše i Zornovi sledbenici, ali i njihove supruge, stare majke i nastavnice u školi. Za narednu godinu najavljen je i nastavak.

(Rob Burger – klavir, Greg Cohen – bas, Ben Perowsky – bubnjevi)

Filmworks XXIII: El General, pak, spada u dugovečnu seriju izdanja koja beleže Zornov rad u domenu filmske muzike. Uobičajeno Zornovo poslovanje na ovom polju je da će vam on rado napisati i snimiti saundtrek bez naknade – ako mu se dopada tema i estetika filma – a da ćete mu zauzvrat vi ustupiti prava da muziku zatim izda na svojoj etiketi Tzadik i tako zaradi za koru hleba. Stvari funkcionišu na ovaj način već duže od decenije i Zorn je danas bez sumnje jedan od najinteresantnijih kompozitora filmske muzike, koji istovremeno radi sa apsurdno malim budžetima.

El General je dokumentarni film što ga je snimila Meksikanka Natalia Almada, inače praunuka meksičkog diktatora po imenu Plutarco Elias Calles, čoveka koga su umeli da nazovu i meksičkim Musolinijem, ali i ocem modernog Meksika. Koristeći zvučne zapise napravljene između dva rata, na kojima se može čuti sam general kako priča na razne teme, Almada pokušava da iz mita ponovo izvuče čoveka.

Zornov saundtrek je zato primereno nežan, na momente besramno romantičan (slušajte prvu verziju Besos de Sangre u kojoj Rob Burger razvlači tananu harmoniku a Marc Ribot plete finu paučinu na akustičnoj gitari), ali povremeno i uzavreo, pun vreline juga i revolucionarne žestine (Mala suerte ili otvarajuća Los Cristeros). Svi muzičari na albumu su naravno vrhunski, u skladu sa potrebom da se ispriča teška priča o čoveku (i narodu) vrele krvi i ogromne ambicije, ali posebno vredi pomenuti staru kosku, Marca Ribota, koji potvrđuje da latin-vajb u njegovim prstima i srcu nikada nije zamro. Njegova svedena, a opet moćna solaža u poslednjoj, Exactamente eso, prosuta preko vibrafonske kišice Kennyja Wollesena, podseća da je Ribot jedan od najubedljivijih solo gitarista u istoriji pop muzike i da je kosmička nepravda to što se pored njega živog ljudi i dalje zaklinju u isprane veličine poput Erica Claptona i Davida Gilmoura.

(Rob Burger – klavir, harmonika, Greg Cohen – bas, Marc Ribot – gitare, Kenny Wollesen – bas marimba, vibrafon, bubnjevi)

O’o je neka vrsta nastavka albuma Dreamers iz prošle godine, a oba izdanja spadaju u Zornov serijal Muzičke romanse. Zvuči sumnjivo? U isti serijal spada i, recimo, The Gift iz 2001. godine (takođe primereno romantična i, hm, kičasta ploča) ali i – paradoksalno – album Taboo & Exile iz 1999. na kome su se surf, džez i hardkor pank susreli sa svom elegancijom lančanog sudara. Od Zorna čovek nikada ne zna šta da očekuje.

O’o je ipak jedna umiljata ponuda. Iako mu nedostaje savršenost svedenosti gorepomenutog Alhambra Love Songs i skloniji je koketiranju sa kičom, ovo je i dalje album u kome se širina vizije uspešno provlači kroz skromnost forme. O’o je serija pesama za brojčano malo jači bend, i ponovo je centralna tema svake kompozicije majstorski sugerisana već prvim tonovima, da bi razvoj doveo do konstrukcije minuciozno dizajniranog mikrokosmosa što se oko nje okreće, pokazuje njena različita lica, i nestaje u ambisu sećanja pre nego što ste stigli da ga zaista razumete.

Nije da ne poželimo da nas Zorn barem povremeno iznenadi naglim skretanjima unutar samih kompozicija – ovde toga nema i svaka od pesama logičan je i harmoničan sled ideja i zvukova – ali to ne znači da na O’o nema mesta i za honky-tonk (Miller’s Crake) i za bluz (ponovo Ribot u masnom izdanju na Little Bittern), ali i za romantični, filmični džez (Mysterious Starling). Sa čak trojicom udarača u postavi (drim-tim koga čine Cyro Baptista na udaraljkama, Joey Baron na bubnjevima i Kenny Wollesen na vibrafonu) ovo je i ploča koja na momente (Zapata Rail) bez stida poziva i na divlji ples. Čega se onda vi stidite?

(Cyro Baptista – udaraljke, Joey Baron – bubnjevi, Trevor Dunn – bas, Marc Ribot – gitara, Jamie Saft – klavir, orgulje, Kenny Wollesen – vibrafon)

Masada Quintet – Stolas: The Book of Angels Volume 12 (with Joe Lovano) je, konačno, album i za  one koji žele da čuju i Zorna-izvođača, a ne samo Zorna kompozitora, producenta i aranžera. Pre nekih deceniju i po Masada je bio dobrodošao eksperiment za Zorna, izazov samom sebi da se na momenat izvuče iz kompleksne avangarde i manijakalnog postmodernog jumpcuttinga i vrati jednostavnosti pesme. Petnaest godina kasnije, Masada je jedna fascinantna hronika permutacija i reinterpretacija Zornovih klecmer-džez kompozicija, sviranih u klasičnoj džez postavi, sviranih na električnim instrumentima, gudačkim instrumentima, ili unutar velikih bendova sa svom silom egzotičnih instrumenata…

Koliko god zavidljivci možda zamerali što Zorn već godinama samo reciklira jedan određen broj pesama (kojih inače, za njihovu informaciju ima dve stotine), treba se setiti da je džez muzika u čitavoj svojoj tradiciji bila muzika kreativne interpretacije makar koliko i komponovanja, a kada su rezultati ovako dobri svaka vrsta takvih pritužbi deluje malodušno.

Doduše, ko od Masade očekuje malo više krvi (i, hm, iznutrica), sa pravom će primetiti da ova ploča uglavnom gazi lako i nežno, zadržavajući se pre svega na „svetloj“ strani Zornovih klecmer pripovesti. Nema ovde baš mnogo fri-džez frikauta, tvrdog narodnjačkog kuvanja, niti ispada abrazivne buke kakve umemo naći u širokoj lepezi Masada snimaka u najrazličitijim postavama, no to ne znači da je umivenost ove ploče njen veliki minus. Da, kao i na svim ostalim pločama u ovom tekstu, određena studijska…sterilnost se da primetiti, ali to je, na kraju krajeva, nešto što kod Zorna dolazi po definiciji.

S druge strane, Stolas je ploča koja klecmer osnovu eksploatiše na bezbroj nadahnutih načina, i dok su se jevrejski motivi i na O’o i na Alhambra Love Songs dali primetiti u frazama i posvetama, oni su ovde u samom centru događanja. Zorn, Douglas i gostujući tenorista Joe Lovano (koji upravo doživljava vrhunac svoje solo karijere) igraju se njima, dobacujući jedni drugima komadiće zvuka i muzičkih rečenica, i samo najledenija i najtvrđa srca će izbeći da budu šarmirana ovom duhovitom, emotivnom, ali nikada napadno „smešnom“ ili ucenjivački patetičnom muzikom.

Naravno, Greg Cohen i Joey Baron dominiraju na svoj nenametljivi a raskošni način kao najzanimljivija ritam sekcija njujorškog dauntauna, ali možda je Uri Caine (čovek zbog koga je Masada zvanično proširena u kvintet) sa svojom klavirskom magijom čovek koji ovde krade šou. Učenik Georgea Crumba i akademski kompozitor sa ljubavlju prema džezu (setimo se njegovih džez intepretacija Mahlera), Caine se savršeno uklapa u Masadin umilno-šizofreni svet. I kada toliko željeni frikaut i dođe na red (na primer u Sartael), Caine se začas od dobrog duha Alice Coltrane pretvara u demona Cecila Taylora. Kao i sve ostale Masada ploče, i Stolas je, na kraju, nezaobilazna.

(Joey Baron – bubnjevi, Uri Caine – klavir , Greg Cohen – bas , Dave Douglas – truba, Joe Lovano – tenor saksofon, John Zorn – alt saksofon)