John Zorn – Interzone (Tzadik)

Balansirajući izmedju „umetničkih“ i „popularnih“ žanrova, Zorn nije želeo, kako to kaže Bojana Cvejić u knjizi Izvan muzičkog dela, da izazove „slom totaliteta totalitetom“, već se okreće „muzičkom nomadizmu“. Upravo su trenuci prelaska sa jedne muzičke teritorije na drugu bili ono što je Zorn usavršavao i u čemu je pronašao i izgradio svoj kompozitorski identitet. Kao prvi aficionado svega što se ticalo auditivne i vizuelne kulture znao je da će nomadizmom, krećući se izmedju disparantnih žanrova, privući raznorodnu publiku i izazvati medijsku reakciju, na taj način izbegavajući sudbinu dela velikih kompozitora postmoderne koji su na širem muzičkom obzorju bili marginalizovani. “Odlaže se moment identifikacije“ i „pozornost se skreće sa identiteta na akciju“.

Kao i na ranijim ostvarenjima ovog tipa, Zorn se na albumu-posveti figurama modernog doba koristi sistemom kartica na kojima imenuje scene/slike koje muzičari treba da zvučno opredmete. U slučaju Interzone, kao omaž-albuma Williamu Burroughsu, ova tehnika je i više nego opravdana pošto pisac i sam beleži fragmente, osete i skice u različitim medijima kako bi ih kasnije povezao u naizgled haotičnu celinu.

Burroughsova zbirka Interzone nastala je tokom njegovog boravka u Tandžiru u Maroku, gde je došao nakon što je greškom pucao u svoju ženu. Pripovetke skupljene i objavljene pod ovim nazivom predstavljaju veliki iskorak u odnosu na rane radove –nema pripovedanja u prvom licu, sve je više autobiografskih i projektovanih elemenata piščevog sopstva (posebno kroz lik Williama Benta kao otelovljenog alter-ega Burroughsa) koji se prepliću sa uznemiravajućim, neretko fizički odvratnim slikama -isečcima novinskih tekstova, vizuelnih iskaza i audio zapisa na diktafonu u neprestanom, maničnom smenjivanju.

Upravo je to nastojanje Burroughsa da dopusti stvarima „spolja“ da oblikuju njegov stil, a da on sam deluje kao dizajner teksta, tako blisko Zornu. Interzone je (uz izuzetnu Feminu) verovatno najbolji amalgam svega što je Zorn decenijama propuštao u svoj muzički svet – fri/avant džeza, filmske muzike, spejs roka,, hardkora i metala, eksperimentalne elektronike, „umetničke“ muzike 20. veka i „radikalne jevrejske kulture“ (jevrejska muzika i sama poseduje konglomerativni identitet). U tri duge kompozicije se susreću i Masada, Naked City, Dreamers, Painkiller, Cobra i Filmworks estetika.

Iako nam je ovaj kompozicioni postupak poznat još od vremena slavom ovenčanog Spillane albuma, ovde je isti doveden do savršenstva. Ne samo da su komponovani i improvizovani muzički fragmenti izuzetne tvorevine same po sebi, već su i spone među njima svojom lakoćom i prirodnošću daleko premašile nivo prethodnih omaž-ostvarenja. Toj lakoći žanrovske promene ide u prilog i vraćanje na izvođenje pojedinih fragmenata, kako bi prividnu tematizaciju suprotstavio nekoherentnosti dela. Uspešnom ishodu ovih postupaka svakako je doprilnela i all-star postava koja je Zornova nastojanja otkrivala godinama radeći sa njim – Ikue Mori, Cyro Baptista, Kenny Wollesen, Trevor Dunn, John Medeski, Marc Ribot.

Burroughs i Zorn mogu da se posmatraju u sadejstvu kroz ovo ostvarenje , ali i oni koji nisu imali prilike da se upoznaju sa Burroughsovim stvaralaštvom neće imati teškoća da prodru u srž albuma. Ovo je verovatno najambiciozniji i najepskiji Zornov album do sada. Onoliko epski koliko to može da bude album muzičkog diva post-industrijskog, informatičkog doba, koji studijama kulture zadaje glavobolje.

John Zorn – aranžer, kompozitor, dirigent, saksofon

Marc Ribot – gitara, bendžo, sitar, cümbüş

John Medeski – klavijature

Ikue Mori – elektronika

Trevor Dunn – bas

Cyro Baptista – udaraljke

Kenny Wollesen – bubnjevi, udaraljke, vibrafon