Julia Hülsmann: Unutrašnji mir i samokontrola

Julia Hülsmann, 45-godišnja berlinska pijanistkinja koja će na BJF-u nastupiti u subotu 26. oktobra, još od svog prvenca 2000. za kuću ACT, oseća se sasvim komotno u triju. Povremeno bi mu pridruživala vokalne soliste (Rebekka Bakken, Anna Lauvergnac, Roger Cicero ili Jelena Kuljić), ali je zvuk na njenim pločama uvek odisao istim prepoznatljivim lirizmom i duhovnošću. U međuvremenu je trio prešao pod krov ECM-a, izdao dva zapažena albuma (“The End Of A Summer” iz 2008. i “Imprint” – 2011.).

I dok je pijanistkinja ponovo planirala kolaboraciju sa nekim od vokala, slučajno je u jednoj kamernoj koncertnoj izvedbi čula Britanca (sa prebivalištem u Berlinu) Toma Arthursa, i zanesena njegovom svirkom ga upitala da li je raspoložen za saradnju. Trubač koji je sarađivao, između ostalih, sa Johnom Surmanom, Iainom Ballamyem i Kennyjem Wheelerom, a kao inspiraciju navodi i Andreja Tarkovskog i Jean-Luc Godarda, potpuno se prirodno uklopio u meditaciju na ploči “In Full View”, koja će i biti promovisana na beogradskom koncertu.

Julia Hülsmann se, pored ovog čisto muzičkog aspekt,a u nemačkim medijima pojavljuje i kao zvanični zastupnik nemačkih džezera – predsedava  Unijom Nemačkih Džez Muzičara, grupacije koja i na političkom nivou zastupa interese džezera.

Do sada si svom triju uglavnom pridruživala vokale. Kako se desilo da je ovaj put četvrti član baš trubač Tom Arthurs? Da li je on karakterom svoje svirke taj koji uspeva da održi kontinuitet lirike koju ste gajili i u vokalnim varijantama?

Nisam razmišljala na taj način, ali da, Tom svira lirski i sa divnim melodijskim pristupom. On instinktivno razume zvuk koji želimo da stvorimo.

S tim u vezi, postoji li neki muzičar – s nemačke ili druge scene, s kojim bi volela saradnju u cilju kompletiranja svog izraza?

Postoji mnogo muzičara sa kojim bih volela da sviram, ali je ponekad teško pronaći pravi projekat, ali i vreme za njegovu realizaciju. Trenutno sam inspirisana Haydenom Chisholmom, čula sam da se preselio u Beograd, ali je živeo u Nemačkoj godinama. On je sjajan muzičar.

Gde bi u svom kreativnom univerzumu smestila ploču “In Full View”? Šta je ono što je izdvaja od tvog dosadašnjeg opusa?

Mislim da pokušavamo da dobijemo drugačije viđenje muzike, nešto kao stvaranje nove perspektive. Još jedna razlika je to što ja više nisam glavni kompozitor. Marc Muellbauer, naš basista, napisao je četiri kompozicije, bubnjar Heinrich Köbberling i Tom Arturs su takođe doprineli autorski, a kao kompozitor se javlja i Heinrichova žena Fumi Udo sa kompozicijom koju jako volim – “Richtung Osten”.

Koliko tvoja muzika, koja odiše unutrašnjim mirom i samokontrolom, opisuje i tebe samu, a koji udeo u tome imaju spoljašnji uticaji – muzički i nemuzički?

Postoji toliko uticaja koje pokušavam da unesem u svoju muziku, muzičkih i nemuzičkih. Ponekad je to osećanje, ponekad knjiga koju čitam ili koncert na kom sam bila, ali se takođe dešava i da nemam predstavu odakle ta muzika dolazi. Možda tek kasnije pronađem vezu. Pretpostavljam da naša muzika opisuje to sve. Za mene je važno da ne sviram sama. Svaki muzičar u bendu unosi deo svoje ličnosti u muziku i to je ono što volim.

Kakvi su uticaji izvan džez voda i na koji način se biraju coveri, kojih je na ovoj ploči čak tri?

Obrade koje biram su jednostavno pesme koje mnogo volim. “Nana” je, na primer, komad koji je jedan od mojih učenika doneo na čas i odmah sam ga zavolela. Melodija benda The Feist “The Water” je takođe pesma koja me je očarala od prvog puta kada sam je čula. Naravno da muzika mora da “radi” sa bendom. To nešto što ja aranžiram i onda to samo isprobamo.

Tvoj zvuk je izrazito “evropski”. Koliko su na tebe uticale godine provedene na usavršavanju u Njujorku?

Muzika koju sam slušala dok sam odrastala je, pretpostavljam, dosta uticala na mene. To je klasična i pop muzika… Njujork je imao veoma važan uticaj, takođe. Mada, ne znam koliko je Njujork američki…

Nakon pet godina u ECM da li se tu osećaš kao kod kuće?Da li je to zvuk i stil kome težis i s tim u vezi –  ko je najviše uticao na tvoj unikatan harmonski i ritmički pristup? Da li među njima ima ECM-ovih zaštitnih lica?

Rad sa ECM-om i Manfredom Eicherom kao producentom je bio jako inspirativan, ali i veliki izazov. Kada sam počela da studiram džez, slušala sam ploče Johna Taylora i Petera Erskinea. To je jako uticalo na mene. Na moju ritmiku i harmoniju je svakako uticao i Don Grolnick, ali takođe i Prokofjev i Šostakovič, i da ne zaboravim – The Police.

Osim što si muzičarka, tvoje ime se u džezerskim vodama provlači i kroz funkciju predsedavajuće u Uniji nemačkih džez muzičara. Tvojim dolaskom na tu poziciju kao da se Unija probudila iz letargije. Stara garnitura se povukla, a nova zahteva promenu odnosa države i prema muzičarima i ostalim džezu pripadajućim aspektima. Reci nam šta dešava na tom planu?

Mislim da je tajming bio pravi da svi zajedno sednemo i preispitamo sistem. Uvek je lakše kada niste sami. Počeli smo da se sastajemo u mojoj kuhinji i svake nedelje je bilo sve više muzičara. Sve kolege su bile frustrirane situacijom u kojoj su se nalazili džez muzičari u Nemačkoj, tako da nije bilo potrebno mnogo vremena da pronađemo dovoljno ljudi koji žele da se nešto promeni. Sada sam samo jedna od mnogo ljudi koji se bore za istu ideju. Razgovaramo sa političarima, razmišljamo o tome kako da poboljšamo situaciju i uvedemo još ljudi koji žele da pomognu. Jako sam srećna što mogu da kažem da se stvari menjaju!

Na evropskim festivalima koje sam posećivao evidentno je da, i pored velikog broja dobrih nemačkih muzicara, broj onih koji nastupaju na njima je prilično zanemarljiv. Da li Nemačka i pored nespornog kvaliteta ima problem sa plasiranjem džeza kao izvoznog artikla i ako da, zašto je to tako?

U Nemačkoj mi nemamo “kancelariju za izvoz džeza”, kao što to ima Francuska ili skandinavske zemlje, na primer. Gete institut podrškom doprinosi dosta, ali mislim da nam je potrebna specijalizovana institucija kako bismo dovedili nemačke bendove na važne evropske festivale. Činjenica je i dalje da je najveći nemački muzički izvoz klasična muzika. Zato mislim da moramo da promenimo sliku koju nemački političari imaju o muzičkoj sceni u Nemačkoj.

Jesi li prvi put u Srbiji? Za one kojima tvoj radi nije toliko poznat, ohrabri ih u par rečenica da dođu na ponoćni koncert BJF-a.

Ovo je prvi put da dolazim u Srbiju i zaista se radujem koncertu. Sviraćemo program našeg kvarteta koji sadrži puno boja, osećanja i energije. Uživo je to mnogo drugačije od onoga što se čuje na disku, jer tada muzika može da krene u raznim smerovima i uglavnom zvuči sirovije i energičnije, jer je tu publika za koju sviramo i na koju reagujemo. Za mene je važno da ljudi dožive ono što sviramo, da ih nača muzika “pogodi”. To je jedan od razloga zbog kojih se bavim muzikom.