Julian Lage Group – Gladwell (Emarcy)

Prvo sećanje na Juliana Lagea vraća me u studentske dane i redovne nedeljne posete SKC-u, tada jedinom pravom izvoru zanimljive nove muzike i sastajalištu retkih džez entuzijasta. Na bledunjavom, loše kopiranom omotu tek kupljenog novog Gary Burtonovog albuma našlo se i Lageovo ime – tada je imao svega 16 godina. Na ovom ipak osrednjem albumu predstavio se kao zastrašujuće zreo gitarista, ali i autor. Pre par meseci, opet kao član Burtonovog kvinteta, nastupio je druge večeri Summertime Weekenda i prosto uznemirio pristupom kakav, na ionako prezasićenoj gitarskoj sceni, odavno nisam imao prilike da čujem.

Da je kadar za ozbiljne ciljeve i kao samostalan izvođač, Lage je pokazao i pre dve godine debitanskim ostvarenjem Sounding Point, za koji je dobio i Gremi nominaciju. Još važnije od toga, mnoga eminentna džez glasila su Lageov izraz bez rezerve prepoznali kao unikatan. Kamerna amerikana, na tragu žanrovski sličnih izdanja velikana kao što su Bill Frisell, Chris Thiles ili Pat Metheny, bila je česta odrednica u recenzijama Lageovog pvenca.

Za prosečnog 23-ogodišnjaka smisao života je uglavnom traganje za još jednom dobrom žurkom; prosečan džez muzičar tog godišta još uvek bi bio u povoju. Ali za Juliana Lagea, koji je u studiju debitovao sa 11godina u društvu Davida Grismana, Béle Flecka i Edgara Meyera, to je vreme za prekretnicu i velika dela. I tu dolazimo do njegovog ovogodišnjeg albuma Gladwell.

Snimanje konceptualnog albuma danas se i u svetu džeza smatra rizičnom poslovnom odlukom. No Gladwell je upravo takav – konceptualan i ambiciozan, satkan od dugačkih „normalnih“ kompozicija i malih minijaturnih fuga koje upotpunjuju priču o imaginarnom gradiću, metafori ljudi i mesta koje Lageu i članovima njegovog benda mnogo znače. I kao takav najveću vrednost ima ako se konzumira u celosti.

Na Gladwellu, naravno, ima i kompozicija koje se mogu izvući iz konteksta priče, i kao takve predstavljaju izuzetne radove same za sebe. Na primer uvodna 233 Butler (naslovljena po bruklinskoj adresi prodavnice retkih muzičkih instrumenata Misurgia), koja (u poređenju s prethodnim albumom) znatno više pažnje posvećuje ukupnom dojmu i krajnje ozbiljnim orkestracijama i aranžmanima.

Postavka je u neku ruku neobična: pored Lagea, tu su još i čelista Aristides Rivas, perkusionista Tupac Mantilla, basista Jorge Roeder i saksofonista Dan Blake; u najavi je delikatan kamerni doživljaj. Međutim, dinamika i strast ne izostaju ni u jednom trenutku, tako da bend veoma često eksplodira u ekspresionističkim izlivima.

To se posebno odnosi na Dana Blakea, koji ni u jednom momentu ne zvuči kao konvencionalni džez saksofonista – primer su sola iz afro-bluegrass inspirisane However, agilne Listening Walk (metafora železničke stanice) ili zaključne Telegram, koja odlično sumira sve kvalitete ove ploče i benda u svojih pet minuta.

Lageov stil izbegava bilo kakvu klasifikaciju. Veoma temeljan i marljiv, mladi gitarista uspešno miri evropsku kamernu muziku, amerikanu i bluegrass, latinoameričke aelemente i ono najbitnije – moderni džez. Rezultati su impresivni – od tehničkog aspekta do visoke muzikalnosti i osećaja za melodiju.

Iowa Taken, u svedenoj trio formi, jedan je od centralnih momenata ove ploče i ukazuje na opšteprisutni timski duh. Ploču i koncept zaokružuje nekolicina minijaturnih solo kompozicija za gitaru – Point The Way, Cathedral i Listen Darkly, uglavnom improvizovani komadi (kojima je pridružen očigledno sasvim spontano izveden standard Autumn Leaves) u kojima Lage nasnimavanjem multiplicira svoju gitaru, stvarajući sliku prostranosti i širine.

Sa svega 23 godine Julian Lage, više nema kome šta da dokazuje, niti da se opterećuje pravdanjem statusa vunderkinda. Bez dileme je jedan od najinteresantnijih i najkompletnijih gitarista na sceni, a Gladwell dodatno najavljuje izuzetna autorska dostignuća.

Julian Lage – gitara

Aristides Rivas – violončelo

Jorge Roeder – kontrabas

Dan Blake – tenor saksofon

Tupac Mantilla – udaraljke