Julius Hemphill – Dogon A.D. (International Phonograph Inc.)

Rođen u Teksasu, umro u Njujorku, sa CV-jem u koji je upisao saradnje sa svima od Anthonyja Braxtona do Bjork, Julius Hemphill je bio jedan od onih fri džez autora koji nisu svet pokoravali revolucionarnom retorikom i bljuvanjem vatre kroz usijanu metalnu cev. Obrazovan i zainteresovan za edukaciju koliko i za eksperimentisanje sa spajanjem žanrova i izlaske iz etabliranih formi, Hemphill je ne samo bio muzički učitelj ljudima poput Tima Bernea ili Davida Sandborna, već i osnivač World Saxophone Quarteta. Ovaj ansambl, sastavljen od samih saksofonista (i to ne bilo kojih, sastav su pored njega činili Oliver Lake, David Murray i Hamiet Bluiett), produbio je ideju slobodne improvizacije i žanrovske fuzije obilnim pozivanjem na afričke tradicije, ali i na južnjački bluz.

Prvi Hemphillov liderski album, Dogon A.D., snimljen početkom sedamdesetih i izašao 1972. godine (a reizdat prošle) je, sledstveno tome, neka vrsta tihe revolucije, pismo o namerama koje svet obaveštava da avangardni džez može da ide i drugim putevima osim onih koje je ognjem i mačem iskrčila njujorška škola šezdesetih.

Razume se, čikaški AACM i njegovi prijatelji već su posezali za ceremonijalnom muzikom i cerebralnim pristupima improvizaciji, ali Hemphill je svoj liderski debi uradio u Sent Luisu, koristeći lokalne muzičare. Njegov fri-džez je spojio ekscentričnost aktuelne džez i rok psihodelije, afričke korene (uostalom, album u naslovu nosi ime plemena Dogon koje i danas živi po tradicionalnim običajima), i epsku količinu bluza.

Četrnaestominutna naslovna kompozicija je manifest ubedljivosti kakvom se danas retko mogu pohvaliti novopečeni lideri. Hemphill na alt saksofonu i Baikida Carroll na trubi su istovremeno strastveni i dostojanstveni, utapajući svoju razmenu fraza u bluz harmonije, ne plašeći se ni najmanje gubitka slobode. Bubnjar Paul Butterfield Blues Banda, Philip Wilson, tu je da ih ukotvi i pokreće celu građevinu unapred, a klivlendski čelista Abdul Wadud je divlja karta koja leprša između zemlje i sna. Treći put, između njujorške vatre i čikaške intelektualne linije, pokrenut je u Sent Luisu, i to kako!!

Ostale kompozicije odlaze na različite strane: Rites je komparativno slobodnija sa žestokim variranjima dinamike i tempa, pokazujući da Hemphill i bratija umeju da igraju fri-džez šuge kao i bilo koji revolucionar sa severa, a The Painter je petnaestomintna impresionistička freska u kojoj Carroll zaneseno igra oko Hemphillove razigrane flaute, Wilson je očinski pažljiv u kreiranju međa plesnog podijuma, a Wadud, maskiran u kontrabasistu produbljuje snoliki ugođaj svirajući prstima.

Reizdanje sadrži i The Hard Blues, kompoziciju snimljenu na istom sešnu, ali izdatu tek na sledećem albumu Coon Bid’ness iz 1975. godine. Povratak u žestoko bluz fraziranje dobro služi da podvuče Hemphillov naum da spoji pustolovnost slobode i bezbednost prepoznatljive forme. Nije čudo da će ovu numeru, sa svojim budućim sastavima, izvoditi u različitim verzijama kroz naredne godine.

Dogon A.D. i danas, posle četiri decenije, zvuči kao samouveren pogled u prošlost iz koga izlazi nova, nepredviđena budućnost. Hemphill, tihi vizionar koji je pred kraj života patio od zdravstvenih problema koji su ga sprečili da svira, ali ne i da piše muziku, do smrti je bio nenametljivi revolucionar što je inovirao spajajući nespojivo i iznenađivao dajući nam (ono što smo mislili da nam je) poznato. No, već na prvom svom albumu, vidimo to sada, bio je formiran kao ličnost, autor, improvizator i muzičar sa vizijom koja ni posle četrdeset godina nije izbledela.

Julius Hemphill – alt saksofon, flauta

Baikida E.J. Carroll – truba

Abdul Wadud – violončelo

Philip Wilson – bubnjevi