Kako se kalio Jazzin festival

Foto: Igor Ripak

Sve je počelo neobaveznim druženjem nakon prve večeri prošlogodišnjeg izdanja novosadskog Interzone festivala. Izvršna producentkinja Ivana Inđin tada mi je predložila da pokrenemo novi džez festival, posvećen muzičarima omladinskog uzrasta iz raznih gradova Srbije. Ideja mi se momentalno svidela, a i sam projekat je bio koncipiran tako da mu je teško bilo pronaći manu. Promocija mladih talentovanih ljudi, pa još uz praktično sprovođenje plemenite ideje decentralizacije? Samo najokoreliji cinik bi u tom jajetu pronašao dlaku! Već nekoliko dana kasnije, polako se krenulo u realizaciju…

Dobio sam zadatak da osmislim umetnički koncept i proberem muzičare koje bismo voleli da dovedemo. Pala je odluka da festival traje dva dana i da svake večeri imamo po tri benda – dva mlada, i jedan „seniorski“ koji bi trebalo da privuče auditorijum. Za dnevni program su bile predviđene radionice na kojima bi seniori podelili svoja iskustva s mlađarijom. Jednog popodneva, u osvit prošlogodišnjeg Novosadskog džez festivala, Ivana i ja smo seli i napisali projekat, a krajem godine smo poslali aplikaciju na tri budžetska i jedan NVO konkurs.

Jedini pozitivan odgovor dobili smo od novosadske Gradske uprave za kulturu, i to u nešto manjem iznosu od traženog, pa se u realizaciju festivala krenulo sa sedam puta manjim budžetom od prvobitno zamišljenog. Naravno, prvo su otpali relativno skupi seniori, gde smo u vidu imali i jedan regionalni bend. Otpali su i honorari za organizatore, pa radionica, na kraju i noćenja za goste iz drugih gradova, koji su dolazili i vraćali se kući iste večeri po održanom koncertu. Na svemu što nije moglo da se izbaci, probali samo da uštedimo koliko je god moguće.

Ono što nije smelo da propadne su koncerti četiri mlada benda iz Novog Sada, Subotice, Beograda i Niša. A ni to nije bilo jednostavno sprovesti u delo, što nas dovodi do ključnog problema omladinske džez scene u Srbiji. Naime, većina talentovanih domaćih džezera, po završenoj srednjoj školi, pokušava da nastavi školovanje u inostranstvu. Mnogima od njih to i pođe za rukom, a direktna posledica je raspad bendova u kojima su radili za boravka u matici. A ako već ne i raspad, onda makar ozbiljna personalna tumbanja koja otežavaju bilo kakav rad u kontinuitetu. Kao po Marfijevoj direktivi, svaki od bendova koji su nastupali na festivalu silom prilika je menjao postavu. Ne samo u poslednjih nekoliko meseci, već i nedelja – pa čak i dana.

Među četiri odabrana benda našli su se Mr. New Trio & Voja Savkov (Novi Sad), The Birdland Project (Subotica), Nikola Stajić Trio (Beograd), JazzbookA (Niš), dok je vokalistkinja Tanja Đurić (Ruma) nastupila kao uvodni akt prve večeri. Selektovani su na različite načine.

Subotička postava The Birdland Project odabrana je u konsultaciji sa profesorom džez odseka tamošnje Srednje muzičke škole (koji uspešno radi već pet godina), Armandom Mesarošom, kao i Sanjom Bunford iz organizacije festivala Jazzik. Roncsak Marcel (gitara), Forgacs Ákos (bass) i Könyves Benkő (bubnjevi) činili su originalnu postavu koja je radila skoro tri godine. Nakon odlaska bubnjara na studiranje u inostranstvo, na njegovo mesto je pre svega par meseci uskočio Neven Tili, i tako je kompletirana festivalska postava.

Gitaristu Nikolu Stajića sam gledao još prošle godine na jednom od niza koncerata koji je u Beogradu organizovao Multikultivator, u saradnji s čuvenim Berkli koledžom. Stajić je Berklijev stipendista, koji se – poput drugih domaćih džezera – dovija ne bi li skupio dodatni novac neophodan za studiranje u Americi. Sastav s kojim je tada svirao u međuvremenu je potpuno izmenjen, da bi u foto finišu ekipa ostala bez klavijaturiste i saksofoniste. Uz basistu Ivana Krnića, nekoliko dana pred festival na mesto bubnjara je uleteo novi član benda, 15-ogodišnji Nikola Radojičić – i ostavio odličan utisak.

Nišku Jazzbooku je bilo lako odabrati, budući da sam ih već gledao na prošlogodišnjem Nišvillu. Upravo na inicijativu najpoznatijeg festivala na jugu Srbije ovaj bend je i prvobitno okupljen, da bi se kasnije ustalio u formi seksteta, koji je obrade standarda odmenio interesantnim autorskim materijalom. Aktuelnu postavu čine Janko Mihajlović (truba), Marko Kasumović, Luka Mihajlović (tromboni), Vladimir Jelenković (klavijature), Đorđe Hartl (bubnjevi), i Miša Koljenović (bubnjevi i udaraljke).

Mr. New Trio je selektovan nakon kontakta s entuzijastičnim mladim bubnjarem Aleksandrom Škorićem iz Bačkog Jarka. Kako je saksofonista benda otišao – već pogađate – na školovanje u inostranstvo, u pomoć je priskočio novosadski „senior“ Vojislav Savkov, koga najčešće imamo priliku da vidimo u postavama pijaniste Aleksandra Dujina. Bend su kompletirali kontrabasista Ivan Kuzev i gitarista Marko Novak. Naposletku, na predlog producentkinje Ivane Inđin, uvrstili smo u program i uvodni, eksperimentalni solo vokalni set apsolventkinje filozofije iz Rume, Tanje Đurić.

I taman kada pomislite da nema ničeg lakšeg od organizovanja festivala za četiri mlada benda i jednu pevačicu, neka komplikacija uvek iskrsne u poslednji čas. Bubnjeve je na drugarskoj bazi donirao Ištvan Čik (Szilard Mezei, Majamisty Trio, Ossa Quartet, nekada član raznih postava Borisa Kovača), a najzaposleniji organizatorski duet se okušao u raznim ulogama. Prvog dana festivala sam ujedno bio i šofer trija Nikole Stajića, a po dolasku u CK13, producentkinja festivala me je dočekala u – kuhinjskoj kecelji! Krčkala se raznovrsna večera za muzičare…

Počinje festival! Ređaju se tonske probe, a mladići i omladinke pršte od entuzijazma i energije. Za razliku od Ivane koja je pregurala pregršt manifestacija preko glave, prvi put sam se našao u ulozi organizatora, i s tremom i nervozom sam prebrojavao ljude koji ulaze u CK13. Negde pred početak prvog nastupa bilo je ih je 40-ak (optimalna brojka za ovaj koncertni prostor je 100-150), uzdajući se u tradicionalno kašnjenje domaće publike. Nikola Stajić me zove telefonom i raspituje se koliko ima ljudi. Na moj bojažljivi odgovor radosno usklikuje: „Četrdeset!“.

No kako je veče odmicalo, tako je i brojka polako rasla, pa smo mogli da se opustimo i fokusiramo na svirku. Tanja Đurić se pojavljuje u damskom autfitu i s puno samopouzdanja rekonstruiše standarde (poput „Summertime“) u maniru vokalnih avangardistkinja Meredith Monk, Ive Bittove ili Sainkho Namtchylak. Ambiciozan performans doseže kulminaciju u tradicionalnijim glasovitim deonicama, dok suptilna poigravanja eksperimentalnim tehnikama pevanja zahtevaju nešto više iskustva i zanatske rutine, a možda i bend u kome bi lagodnije bila raspoređena zaduženja.

Momci iz Birdland Projecta su šarolika družina; dok gitarista Roncsak Marcel i bas gitarista Forgacs Ákos deluju tiho i stidljivo, bubnjar Neven Tili je potpuna suprotnost i odaje utisak prevejanog rokera koji nemilice udara po svom instrumentu. Na koncertu se oseća blaga trema, ali treba imati u vidu da bend izvodi autorski materijal – nije više u pitanju samo sešn svirka, već i krajnje lično predstavljanje auditorijumu koji je došao da ih gleda. Dvojica gitarista dopunjavaju se u solo deonicama; obojica su veoma solidno tehnički potkovani, barataju harmonijama i brzinom sviranja, a s vremenom će doći i opuštenost na sceni.

Kod Nikole Stajića nema ni treme ni zadrške. Poput pop zvezde istrčava na scenu sa širokim osmehom, a ubrzo i poziva publiku da priđe skroz do bine. Sada je prostor već dobro popunjen, a tokom narednih 40-ak minuta biće aplauza, ovacija, i svega ostalog što čini dobro prihvaćen koncert.

Repertoar Stajićevog trija čine opštepoznati standardi (Miles Davis, Herbie Hancock…), no umešno prearanžirani u fjužn ruhu tako da ne asociraju previše na originale, nagoveštavajući i autorski potencijal mladog gitariste. Svirka je na zavidnom zanatskom nivou, džezerski opuštena i razmahana, a čini se da sva trojica dovoljno slušaju jedni druge i ne zadovoljavaju se pukim sviranjem vlastitih deonica. Ako se po jutru dan poznaje, pred ovim momcima je ozbiljna karijera, u kojim god postavama budu svirali tokom narednih godina.

Druge festivalske večeri blago je splasnula euforija, a publika se odazvala u nešto manjem broju – ipak je bila nedelja, radni dan na pomolu… bilo kako bilo, otvaranje je pripalo postavi s bazom u Novom Sadu, koja je od svih aktera festivala bila najbliža tradicionalnom poimanju džeza. Mejnstrim ugođaj (ali i sviračku sigurnost – ipak je to prekaljeni muzičar) diktira saksofonista Voja Savkov, dok zaneseni bubnjar Aleksandar Škorić svira s dosta ukrasa, prelaza i snažnih brejkova, nagoveštavajući poriv da svoj instrument isturi u prvi plan i oslobodi ga konvencionalnih ritmičkih stega. Bend se traži u sudaru konvencija i razmahanog ritma, a najbolje rezultati će zacelo uslediti kroz dalje mešanje karata i postava.

Konačno, niška JazzbookA predstavila se u veoma reprezentativnom izdanju, kojim su ozbiljno zakoračili u seniorsku konkurenciju. Većinu pesama napisao je klavijaturista Vladimir Jelenković, koketirajući o istom trošku s fjužnom, narodnom muzikom i modernim ritmovima, s atraktivnom duvačkom postavkom kakvom se može podičiti malo koji domaći džez bend.

Da ne preteramo u pohvalama – brass sekcija (još uvek) više pleni konceptom nego sviračkom sigurnošću, što se najbolje videlo kada je u jednoj od numera „uleteo“ Voja Savkov kao gost iznenađenja i uneo preko potrebnu dinamiku u nastup. Momci su zacelo svega toga svesni i nijedan segment nastupa ne forsiraju bez preke potrebe. U prednjoj liniji dominira trombonista Marko Kasumović, ali najveći deo atraktivnosti proizilazi iz isprobavanja različitih tekstura duvačkih zvukova i Fender Rhodes „mistike“ na klavijaturama. Za sve to vreme ritam sekcija vozi bez greške, i teško da biste pretpostavili da bubnjar ima – 14 godina!

Da li je festival bio uspešan, i kako se to uopšte meri kod ovakvih manifestacija?

Ako ćemo po reakcijama gostujućih muzičara – jeste. Mnogi od njih nemaju priliku prečesto da nastupaju na koncertima, a kamoli da izvode autorski materijal i pritom budu u prvom planu na nekom festivalu. Prijala im je pažnja publike i povremene glasne ovacije, a svakako je i sama svirka bila dragoceno iskustvo.

Ako ćemo po uticaju na dalji razvoj mlade džez scene u Srbiji, teško je reći. Što se organizatorskog tima tiče, svakako ćemo se truditi da i dalje forsiramo ove omladince i organizujemo im koncerte kad i gde god budemo u prilici, a valjda će im nastup na Jazzin festivalu dobro doći kao stavka u CV-u. A svaka dobro primljena svirka bi trebalo da bude i stimulans za dalji rad…

Institucionalna podrška džezu u Srbiji uglavnom se svodi na održavanje velikog broja festivala, dok se između njih svako snalazi kako zna i ume. Pa tako i Jazzin – i festival i sajt. Dogodine se naša mala manifestacija po svoj prilici seli u Zrenjanin, a kasnije je u planu dalje putovanje po drugim „malim“ centrima Srbije. Teramo „putem kojim se ređe ide“, pa šta bude.

.