Kanjiža 2011: Dom fri-džez kulture

Mesto: Dom kulture, Kanjiža / Datum: 10.09.2011. /Foto & Video: Nikola Marković

Moji pokušaji da posetim džez festival u Kanjiži iz godine u godinu se izjalove zbog raznih razloga. Kada sam na listi izvođača za 17. festivalsko izdanje ugledao pijanistu Matthewa Shippa, rešio sam da me ništa neće pokolebati, iako sam bio svestan da se ovde pojavljuje tek u gostujućoj roli kod trija klarinetiste Perryja Robinsona, ne toliko značajnog muzičara za savremenu – pa ni starovremensku avangardu.

Čak će i sam koncept spajanja aktuelne zvezde (u okvirima slobodnog džeza, dakako) sa bendom skromnog renomea neodoljivo podsećati na srpsko-menadžerske smicalice i prodavanje „polovne robe“ kao proizvod vrhunske klase. No ovde ipak postoje suštinske razlike – blagodareći snažnoj orijentaciji ka improvizovanom zvuku u ovakvim sastavima, svaki solista je posledično i autor muzike koja nastaje na licu mesta.

S druge strane, avangardni džez muzičari koji su vrhunac „slave“ stekli u nekim davnim vremenima, ni tada ni kasnije se nisu bavili svirkom da bi lakše smuvali ženske (mada je to zacelo bila prijatna nuspojava!) ili namlatili pare. Uvek je to bila nasušna potreba i unutrašnji poriv, koji je na različite načine bio prihvaćen u javnosti. U jednom trenutku fri-džez je bio moderan, dok je kasnije bivao potisnut u drugi plan…

Mnogi fri-džez heroji šezdesetih i sedamdesetih su u nekom trenutku završili kao beskućnici ili socijalni slučajevi, da bi se sticajem najneobičnijih okolnosti ponovo pojavili par decenija kasnije i vaskrsli karijere, poput basiste Henryja Grimesa (s kojim je Robinson svirao pre 40 i kusur godina!) ili saksofoniste Giuseppija Logana. Bilo kako bilo, poenta je – ne treba sumnjati u časne namere, entuzijazam i formu starina za koje se ni džez mediji ne interesuju bogzna kako.

Vratimo se sada u Kanjižu: u prijatnom gradiću na samom severu Vojvodine lako se snalazim, jer međugradski bus staje tačno ispred Doma kulture u kome se održava festival! Ali da već ne znate kako se tamo nešto uzbudljivo dešava, teško i da biste pogodili – u centru je veoma tiho i malo je ljudi na ulicama, a najveća gužva je u dve picerije prekoputa gde se sjatila kanjiška mladež.

Prolazim kroz hol veoma uredne i lepe zgrade, i stižem na lice mesta. Scena neodoljivo podseća na komešanje u beogradskom Rexu pred koncerte na Ring Ring festivalu – familijarna atmosfera, grupice ljudi koji se već poznaju i entuzijastično ćaskaju o muzici, par štandova sa diskovima, a Matthew Shipp bezbrižno hoda među „smrtnicima“ i razgleda okolinu.

No i pre nego što je počeo „glavni“ koncert, itekako se imalo šta videti! Kvartet predvođen mađarskim bariton i sopran saksofonistom Bélom Burányjem i violistom iz obližnje Sente, Szilardom Mezeijem (koji je stalni gost festivala i samog Kulturnog centra), napravio je osvrt na mađarsku muzičku baštinu. No kako to već obično biva kada se Szilard dohvati tradicije svog naroda, dobijamo posve unikatan spoj jednostavnih i na momente pretećih melodija s jedne, te pažljivo gradiranih i naposletku razmahanih improvizacija s druge strane.

Originalni materijal zvuči baš kao da je pisan s mišlju o budućim džeziranim verzijama, naročito komadi u srednjem i brzom tempu koji se klackaju na bas linijama oko kojih obigrava ostatak benda. Kada dođemo do improvizacije, apsolutni vladar scene je Burány; zanimljiv je njegov tretman sopran saksofona, koga često svira kao što treba da se svira bariton. Odlasci u niske registre i režeći falseti tako ovde dobijaju novu dimenziju i zvuče ubedljivo u svojoj neobičnosti, a radi dinamike sola vešto su raspoređeni između klasične coltraneovštine i tradicionala koje biste mogli zamisliti na pr. na klarinetu. Kada pređe na bariton postaje predvidiljviji, ali uspeva da izvuče sve najbolje što ovaj specifični duvački instrument nudi.

Trojka iz Mađarske je naročito uigrana i njihovi kolektivni pasaži gotovo školski naglašavaju kako se svira vrhunski fri-džez: u interakciji s drugim muzičarima i linijama koje se nadovezuju jedne na druge, tako da svako dođe do izražaja. Szilard u takvom odnosu snaga kao da pomalo ostaje u drugom planu, premda njegova sola zvuče sasvim korektno, melodično, i s manje insistiranja na agresivnom fri-zvuku nego inače. No slušaocima će sve to manje biti bitno od ukupnog, odličnog utiska o koncertu.

Pred ponovni susret sa Matthewom Shippom, svega par nedelja nakon ne baš ubedljivog nastupa na Saalfelden Jazz Festivalu u Austriji, postojala je mala bojazan od još jednog razočaranja.

Prvi put sam ga gledao pre pet godina na Sziget festivalu u Mađarskoj, kada je nastupio u triju sa Williamom Parkerom i Geraldom Cleaverom – beše to jedan od najboljih džez koncerata koje sam gledao u životu. Trojica fri-džez majstora u živoj interakciji izbacuju svoja najbolja sola tokom sat vremena neprekidne improvizacije – spektakl! No postava u kojoj Shippa prate Whit Dickey i Michael Bisio nema tu širinu, pa se sve svodi na Shippova sola i jednodimenzionalnu pratnju, tako da čitava zvučna slika dosadi posle 10 minuta.

Srećom, koncert Perry Robinson Trija i njihovog veoma specijalnog gosta bio je bliži prvom opisanom nastupu. Opet je to bila improvizacija koja je trajala čitav sat bez prestanka, no nijanse su bile nešto drugačije. Robinsonove teme zvuče neobično tradicionalno u odnosu na muziku koja se iz njih razvija – uglavnom su to jednostavne bluz melodije, pa čak i staroškolsko svingovanje u maniru Bennyja Goodmana. Već nakon prvih par taktova sledi razgradnja koju predvodi izvanredno uigrana ritam sekcija – basista Ed Schuller (sin slavnog kompozitora Gunthera i brat bubnjara Georgea – prava džezerska porodica!) i bubnjar Ernst Bier.

Shipp u svemu tome pliva kao riba u vodi. Dok drugi soliraju, forsira akorde i nepredvidivo ih raspoređuje po taktu, a kada dobije svojih pet minuta, raspaljuje prepoznatljive devijantno-klasičarske pasaže u zgrčenom položaju tela i naizgled sumanuto mlatarujući rukama po dirkama – ipak je to prekaljeni veteran koji tačno zna šta, kad i kako treba da radi. Ne ponaša se kao bendlider već svoje deonice dozira tako da uglavnom budu deo kolektivne improvizacije i interakcije. A opet, njegov stil je toliko prepoznatljiv i specifičan da vam se ponekad čini da slušate neki od njegovih albuma.

Ima tu i iščašenog fraziranja karakterističnog za njegove slobodnije radove, poniranja u utrobu klavira, ali i konvencionalno lepih melodija kakve je forsirao na „elektronskim“ albumima poput Nu-Bop ili Equilibrium. Izdašno se oslanja i na upotrebu pedala, naročito nijansirajući akordske i „baladne“ pasaže tako da zvuče potmulo i pomalo raštimovano.

A bendlider, Perry Robinson? Ostadosmo dužni za još par referenci – u novije vreme svirao je i sa Williamom Parkerom, a nekada čak i sa Daveom Brubeckom, no nikada se nije naročito probio bendliderskim albumima. Stara kajla izgleda poput hipika zaglavljenog u vremenu, ili klošara-statiste iz nekog nižerazrednog akcionog filma. Ali kada zasvira nema mesta za brigu, jer se radi o muzičaru u veoma dobroj formi. Klarinet nije toliko istaknut instrument u fri-džezu, premda ga povremeno sviraju i velikani poput Petera Brötzmanna ili Kena Vandermarka; još ređe se dešava da je nekome to osnovno oružje. Robinson uspeva da profitira na kretanju između „lepog“ tematskog okvira i divlje prirode improvizacija, fluidno i elegantno prelazeći iz jednog u drugi modus.

Veče se nastavlja sešnom u holu Kulturnog centra, gde se ređaju brojni muzičari koji su nastupali u glavnom programu, pa i neki koje nismo imali prilike da vidimo. Tu je i pijanista Michael Jefrey Stevens (svirao u duetu sa Mezeiem prvog dana), pa švedski fri kontrabasista Joel Grip – u poslednje vreme čest novosadski gost, Burany uleće na sopranu, Mezei spušta violu i raspaljuje po klavirskim dirkama, Robinsonova ritam sekcija kuva, a ekipi se pridružuje i mlada novosadska flautistkinja Andrea Berendika – nisam je do sad slušao u domaćim avangardnim postavkama, ali ako reši da ode u te vode, eto nama srpske Nicole Mitchell.

Sešn traje čitava tri sata i izvlači ponajbolje iz svojih aktera, da bi u sitne sate konačno svi posustali. Džezeri i njihovi fanovi s raznih krajeva sveta polako se razilaze, radosno razmenjujući utiske o uspešnom zatvaranju izvanrednog festivala u Kanjiži.

.