Katarina Kačunković: Tribute to Mirko Šouc (Samizdat)

Svet džeza danas je raznovrsniji i bogatiji nego ikada u vekovnoj istoriji ove muzike. Takav šareniš mogao bi biti propagandistička floskula i sigurno utočište muzičkog izdavaštva ili odlična poštapalica neukih promotera i producenata koji u džezu (ili barem džeziranoj muzici) vide svežu injekciju potpuno izumrlom tržištu domaćih konzumenata „zabavnjačkog“, pop ili rokerskih nadzora, tržištu odavno prepuštenom nakaznom mutant turbo-folk-to-pop bućkurišu.

U navedenim okolnostima trud da se osmisli, aranžira, snimi i izda disk posvećen muzici jednog od vodećih kompozitora srpske i jugoslovenske zabavne i džez muzike, aranžeru i virtuoznom multiinstrumentalisti, harmonikašu i pijanisti Mirku Šoucu (1933) nekome se možda čini kao posebna vrsta ludosti. Tim pre što je zlatno doba muzike velikih festivala u Opatiji, Zagrebu, manifestacija poput „Beogradskih proleća“, „Vaš šlager sezone“ i sličnih već pola veka iza nas. Neproučeno, poprilično zaboravljeno, ovo vreme šezdesetih godina dvadesetog veka bilo je period ne samo istinskih vrednosti. Beše tu i „otaljanih“ kompozicija i sumnjivih tvorevina. Pa ipak, pamtimo ga kao razdoblje kada se muzika još uvek raspisivala i oblačila u profesionalno aranžersko i izvođačko ruho.

Rekosmo već da će neko pomisliti na utopijsku ludost, međutim, mi bismo najradije stavili imenicu „hrabrost“ kao predznak projektu Katarine Kačunković koji je ona posvetila Šoucovim pesmama. Ovo posebno zato što se prosečan slušalac i pratilac zbivanja domaćeg džeza nije mogao sa njima sretati osim u nekim opskurnim, već davno zaboravljenim vinilnim singlovima (podsetimo, medij gramofonske ploče danas je ponovo vaskrsao pre svega zahvaljujući egzotičnosti, ekskluzivnosti i određenim soničnim kvalitetima).

Prijatna, nenametljiva boja Katarininog glasa odlično se uklopila u postavku nonšalantnog, a ipak i te kako angažovanog muzičkog sveta Mirka Šouca, i u muziciranje pratećih sastava čije su veličine varirale od velike formacije („The Mambo Stars Big Band“) sve do malih postava promenljivih članova. Naravno, bilo bi preopširno poimence navoditi sva imena – Fredi, Krnja, Novak, Ljuba Zabrinuti, Pota – svi su tu. Dobro poznati, nezaobilazni i suvereni vladaoci značajnih prestoničkih džez dešavanja bili su na visini zadatka i ponudili su sigurni, raspevani, svingujući background uvijen u aranžersku oblandu Tihomira Tiće Jakšića.

Potrebno je naglasiti da ovakvo okruženje nije forsirano, niti su muzičari silovani da se pošto-poto iskažu u solističkim istupima (improvizovani pasaži svedeni su na minimalnu meru, ponajviše čujni iza vokala), najverovatnije pretpostavljajući ukus šire publike, koja ionako ne želi da sluša„tamo neko džeziranje“.

Ruku na srce, u takvoj odluci se krije i neznatna klica opadanja: ortodoksniji slušalac upravo bi poželeo češće da čuje čistokrvnu džezersku instrumentalnu misao, obrt, ton koji će ga osvojiti i koji će prebirati po sećanju. U tom smislu ideja da se truba Novaka Mijovića „iščupa“ sa živog nastupa na Kolarčevom narodnom univerzitetu i umiksuje u studijski album hvale je vredna dosetka; nešto manje uspelim čini se produkcijski mutiplikovano insistiranje na arhaičnim uvodima ispošćenim poput zvuka sa tranzistorskih prijemnika,  obojenih krckanjem ploče.

Bilo kako bilo, sve su to uzgredne napomene u težnji ka perfekciji jednog nesvakidašnjeg albuma. Njima se može pridodati i gdegod mutnjikavo snimljen Katarinin vokalni track, ali to su dobro poznati problemi odvajkada prisutni u domaćoj praksi na koje je besmisleno trošiti reči. Ono što kao nesumnjiva vrednost stoji jeste muzika i interpretacija sama po sebi. „Dva jutra“, „Kad dođe dan“ „Vizija“, „Tražiš“, „Posle mnogih zima“ samo su neki od majstorskih primera sinergije Šoucove umetnosti pisanja domaće šlageristike i neopterećujućeg vokala Kačunkovićeve. Tim pre što ova pevačica ne insistira na preradi osnovne melodije po svaku cenu, već nam poruku saopštava diskretnim i mudrim ugrađivanjem infleksija u muzičko tkivo.

Baš onako kako bi i trebalo da zvuči, ili kako je ponekad umela da zvuči muzikalnost i stvaralačka privrženost Mirka Šouca u ona davna vremena – onda kada ju je izvodio nenadmašni Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, veliki džez ili gudački i zabavni orkestar Radio Televizije Beograd, ili kada su je ispred tih i takvih orkestra mogli i umeli znalački da interpretiraju neki od pevača ondašnje scene lake muzike. Iste one koja je od pristojnosti podijuma i pozornica polako, ali sigurno otklizala ka vašarištu banalne i puke estrade.

Mirko Šouc (aranžmani gudača); Katarina Kačunković (vokal, aranžmani); Dragoslav Fredi Stanisavljević, Novak Mijović, Vladimir Krnetić (truba); Aleksandar Marinković (trombon); Bojan Vukelić (alt saksofon); Ljubiša Paunić (tenor saksofon); Tihomir Jakšić (bariton saksofon, aranžmani); Goran Potić (gitara); Filip Bulatović (klavir, klavijature, Hammond B3 orgulje); Zoran Trbulin (Fender Rhodes); Ivan Maksimović, Nikolaj Kistenjov, Aleksandar Andrić, Dejan Stojadinović (kontrabas); Aleksandar Andrić (bas gitara); Siniša Jović (bubnjevi) Gradimir Milosavljević, Rastko Rašić (perkusije); Dragoljub Marković (prateći vokali, „loop“ bubnjeva) Hemnalina Mirešković, Mirjana Nesković (violina); Aleksandra Popović (viola); Danijela Milutinović (violončelo).