Keefe Jackson & Szilárd Mezei Trio: Ravničarski fri-džez

Mesto: Rex, Beograd / Datum: 22.02.2010. / Foto: Nikola Marković

Početak nedelje je doneo krajnje iznenadan i neočekivan koncertni susret jednog od talentovanijih čikaških saksofonista Keefa Jacksona i trija renomiranog domaćeg (i evropskog!) violiniste/violiste Szilárda Mezeia. U situaciji kada, između Beogradskog džez festivala (oktobar) i Ring Ringa (maj), u Srbiji gotovo da uopšte nema džez koncerata stranih muzičara, teško je blagonaklono gledati na odluku domaćina koncerta (Kulturnog centra Rex) da ovaj događaj ”promoviše” tek šturom najavom na svom sajtu. No, razmatranje o poslovnim i reklamnim strategijama kulturnih institucija ostavićemo za neku drugu priliku, a u ovom tekstu koncentrisaćemo se na ono najzanimljivije i najlepše – samu muziku.

Pred 20-30 (!) entuzijasta u publici kvartet je odsvirao dva seta, sasvim očekivano bez ikakvog razglasa. Kako je sam Jackson kasnije u toku večeri objasnio, repertoar se sastojao od Mezeijevih i njegovih tema, mada se – sem u etnomuzikološki obojenim ”ravničarskim” pasažima – teško razaznavalo ko bi mogao biti autor. To i ne čudi ako imamo u vidu da Jacksonov sastav Fast Citizens sa simpatijama gleda ka evropskoj kompoziciji i neretko odatle crpi inspiraciju.

Prvi set je bio nešto slobodniji i dopuštao je solistima da se razmašu u punoj meri. Tipično ”sirov” ambijent na ovakvim koncertima u Rexu, gde svaki šum instrumenata lako dolazi do izražaja, naročito je pogodovao Keefu Jacksonu i načinu na koji je ove večeri svirao saksofon – mnogo se više koncentrišući na poigravanje s bojom tona, propuhom vazduha i šetnjama po obodima notnog sistema, nego na harmonske egzibicije ili rafalna sola. A to je put kojim je krenuo Szilárd Mezei, svirajući violu veoma brzo i napeto…ali ne i naročito upečatljivo.

Naime, u deonicama u kojima bi vojvođanski violista solirao uz intenzivnu ritmičku pratnju, njegov instrument nije uspevao da snagom parira kontrabasu Ervina Maline i bubnjeva Istvána Csíka, gubeći se u široj zvučnoj slici. Nešto bolje je funkcionisao u tišim pasažima, a naročito kada se na njemu sviralo okidanjem prstima, umesto gudalom.

Snažniji utisak od svog bendlidera ostavila je veoma uigrana ritam sekcija. Čak i tokom Jacksonovih i Mezeijevih sola, dvojac na bubnjevima i kontrabasu je imao značajnu i upadljivu ulogu, svirajući sofisticirano, spontano, i sa puno osećaja. Svojim izrazito punim i snažnim tonom Malina je povremeno prizivao asocijacije i na legendarnog Williama Parkera, a čak je i komad na početku drugog seta toplim bojama i poletnim ritmom podsećao na brojne srodne teme iz Parkerove pesmarice.

Kako je koncert odmicao, tako je i svirka postajala ”komponovanija” i svedenija, s malo većim fokusom na teme i interakciju među muzičarima. Mezei je dejstvovao mahom iz drugog plana, Jackson s akcentom pomerenim od teksture zvuka ka melodijskim uzletima, dok je pouzdana ritam sekcija bila konstanta čitavog nastupa.

Saradnja sa Keefom Jacksonom zanimljiva je i uspešna epizoda u radu Szilárda Mezeia, ali i još jedan pokazatelj da ovaj muzičar najbolje funkcioniše u ulozi kompozitora i instrumentalne podrške drugim solistima. Čikago i Vojvodina nisu baš u komšiluku pa i nije za očekivati da ova četvorka uspostavi kontinuitet u radu, ali ako nas obraduju nekim zajedničkim albumom, biće i to sasvim dovoljno.