By 
Čikaški saksofonista Ken Vandermark spada u najljuće pregaoce savremenog improvizovanog džeza. Svojim moćnim, ekspresivnim tonom, ali i prefinjenom tehnikom, Vandermark je prošle godine pridobio i beogradsku publiku (na Ring Ring festivalu) i pokazao zašto je jedan od najzaposlenijih tenorista globalne fri scene.
No, čak i u brdima albuma koje Vandermark izdaje u kratkim razmacima, kombinujući najrazličitije postave i muzičare, Fox Fire, sastavljen od prošlogodišnjih snimaka sa nastupa u Birmingemu i Lidsu, izdvaja se sumanutom energijom, vrhunskim muziciranjem i gotovo školskim, a opet izuzetno nadahnutim pristupom džez improvizaciji.
Obično kažu da je kod improvizovane muzike (skoro) sve u događaju, a (skoro) ništa u snimku, ali čak i najskeptičniji slušalac biće zatečen čistom prisutnošću muzike koja se može čuti na ova dva diska. Fox Fire spada u gornji ešelon improvizovane muzike uhvaćene spravama za snimanje i izdate na (nužno beživotnom?) nosaču zvuka. Kompozicije na ovom albumu su životne, potentne i komuniciraju sa slušaocem kao dobro zaokružene celine. Utisak je da su muzičari vrlo dobro znali šta rade.
Što nije nikakvo čudo kada se zna kakvi su to muzičari. Ova kratka turneja (šest koncerata u pet dana) rađena je na inicijativu Marka Sandersa, jednog od najimpresivnijih bubnjara u istoriji britanske improvizovane muzike, a treću poziciju u triju zauzeo je možda ključni kontrabasista britanske avangarde, veteran Barry Guy.
Od postave sastavljene od sve samih „zvezda“ slobodne improvizacije očekuje se, naravno, mnogo, ali energija i nadahnutost koju isijava ova transatlantski povezana trojka prevazilaze uobičajenu ponudu i zalaze u domen obaveznog slušanja. Posebno je zadovoljstvo čuti kako sva trojica muzičara s jedne strane rade kao bend, zauzimajući one pozicije u zvučnoj slici koje im njihovi instrumenti diktiraju, a da opet sve pršti od strasti i želje da se nadmaše kolege u maštovitosti i izražajnosti.
S druge strane, ovaj trio praktično nikada ne upada u standardnu zamku energične improvizacije u kojoj volumen zvuka postaje zamena za strukturu, pa su i najglasniji, najekspresivniji momenti na ovoj ploči minuciozno odsvirani uz izuzetno intuitivno razumevanje smera u kome se celina kreće.
Vandermark pored svoje glasne, piskave persone ima i onu tišu, skloniju impresionističkom tonu i tamnim zvucima klarineta, a Guy i Sanders i za ovakve kompozicije imaju potreban arsenal. Način na koji sva trojica pronalaze puteve da se potpuno i nesputano izraze a da sve to ostaje u granicama kvalitetne kolektivne svirke (pa čak i da se prepoznaje kao džez – doduše rastegnut do granice pucanja) izaziva strahopoštovanje.
Fox Fire je ploča koja mnogo toga daje. Doduše, sa svojim popriličnim trajanjem, insistiranjem na in situ kompoziciji i odsustvom bilo kakvih naklona ljubiteljima tema i rifova (ili ritmova, ili harmonija…) ona nije idealan primer za navlačenje nevine publike na slušanje slobodne improvizacije, ali svakome makar i uzgredno zainteresovanom za muziku koja nastaje u istom trenutku dok se izvodi ovo može lako postati najdraži album ove godine.
Ken Vandermark – tenor saksofon, klarinet
Barry Guy – kontrabas
Mark Sanders – bubnjevi
By 
