By 
Mesto: KC Drugstore, Beograd / Datum: 11.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Nikola Marković
Subota je veče i krećem na koncert kome sam se radovao par meseci unapred. Prošlo je devet sati, a kako ću saznati koji minut kasnije, upravo se završila fudbalska utakmica Crvene Zvezde na Marakani. Dok zamišljam – da ne kažem pevušim – zvuke Vandermarkovog bariton saksofona, u bus br. 33 uleće horda bučnih navijača te lupa po prozorima i peva stihove „Jebemo, karamo…da umre Partizan…“ i tako dalje u tom stilu. Odmah iza vozila GSP-a prati nas pandurska marica, zlu ne trebalo… u glavi mi naprasno odzvanja i sveže pročitani intervju s potpredsednikom vlade, gde ovaj lakonski i sasvim uzgred konstatuje kako „nema para za kulturu“.
Nema ni za dragog nam Kena Vandermarka, naravno, te je ovaj nastup u potpunosti organizovan privatnim sredstvima (tzv. parama) urednika programa u Slatkom Bivšem, koji su se iz gušta pridružili one-man koncertnim agencijama poput Bad Music for Bad People ili Pop Depresije u ovom nadasve rizičnom poslu. Koliko će istrajati ne znamo, no za sad imamo samo reči hvale i bezrezervne podrške. Naspram pasivno-agresivne tiranije festivalske kulture koja htela-ne htela forsira princip „biti viđen“, ovakvi koncerti pobuđuju najbolje u kulturnom životu grada i zemlje – kontinuitet dešavanja, posvećenost samoj umetnosti, i održavanju duha zajedništva na sceni koja živi od entuzijazma i uzajamne saradnje.
KC Drugstore je bio idealan prostor za ovakav događaj – nepretenciozan i zamračen, bez stolica, više u duhu pank-anarhije nego formalnog džez događaja, pa još sve uz uvertiru DJ Jelena koji se opredelio za nešto mekši set nego pre par dana na Jazzinu. Sinoćnji susret Kena Vandermarka i beogradske publike bio je sasvim drugarski i pun ljubavi s obe strane, i to nas ne treba previše čuditi. Jer ovaj je saksofonista svirao na Ring Ringu još 2008. godine, a prošlog proleća je, u par vezanih dana, čak četiri puta nastupio u Srbiji u različitim formatima. Dakle, radi se o starom znancu koji nas ne može previše iznenaditi ili držati u nedoumici, pa makar prvi put u životu krenuo na solo turneju bez pratnje benda.
Novinarski izveštaji sa zagrebačkog nastupa par dana ranije nisu bili previše euforični – po pravilu bi isticali žal zbog odsustva benda i muzičke interakcije, te relativno hladnu i odmerenu reakciju publike. Takođe smo mogli saznati da je Vandermark svoje improvizovane komade redom posvećivao filmskim stvaraocima koje poštuje, te se sličan koncept mogao očekivati i u Beogradu. Tako je i bilo, no samo delimično – ovoga puta je usledila posveta kolegama muzičarima. Među njima su se našli Fred Anderson, Anthony Braxton, Art Ensemble of Chicago, Henry Threadgill, Jimmy Giuffre, Albert Ayler, Joe McPhee.
Veoma zahtevno i izazovno je nastupati u solo varijanti, napomenuo nam je saksofonista ono što već dobro znamo. Dobroćudni i skromni Ken, u prepoznatljivoj kariranoj košulji s kratkim rukavima, opredelio se za niz kratkih komada kako bi nastup dobio na dinamici, te izbegao opasnost od ponavljanja ideja. Tome je dodatno doprineo i naizmeničnim ređanjem instrumenata, svirajući po jednu numeru na svakom (tenoru, klarinetu, baritonu, pa u krug).
I zaista, u 40-45 minuta regularne svirke i dva bisa mogli smo čuti sve što ga krasi u sabijenoj, esencijalnoj interpretaciji – od snažnog i raznovrsnog sviranja tenora, preko probijanja bubnih opni u najvišim registrima klarineta, do ritmičnih fank fraza i bluza na baritonu. Svega je bilo taman u dovoljnim dozama, a česti nagli prekidi numera dodatno su podizali uzbuđenje i tenziju u publici. Bilo je to nadahnuto veče za Vandermarka, a u više navrata se oduševljeno osvrtao na odličnu reakciju auditorijuma. Jer zaista je bilo tako; svih 80-ak ljudi je reagovalo salvama dugotrajnih aplauza i povicima između improvizovanih komada, baš kao na koncertu rok zvezde koju smo dugo čekali.
Sam finiš protiče u spektaklu – Vandermark najavljuje Aylerovu „Love Cry“ , te dodaje da ćemo „posle toga popiti pivo“. No piće je moralo sačekati – prvo na jedan improvizovani bluz, a kasnije i na emotivnu posvetu čikaškom kolegi McPheeju. Emotivno je bilo i po završetku koncerta, dok su grupice posetilaca s osmehom na licima razmenjivali utiske i punog srca odlazili u noć. Život je lepši s Vandermarkom.
By 
Vaistinu lepši. Nadam se da je barem neko od publike koje je bila, bez preterivanja izvrsna (kada je Vandermark rekao da ne samo da smo najbolja publika nego i da mu je ovo prvi put da izlazi na drugi bis, jedna devojka pored prozora je dobacila “We need ten!!!”) primetio da je napolju u gomilici diskova što su se oblaporno nudili na prodaju bio i Vandermarkov album Mark in the Water koji je konceptualno i zvučno veoma sličan ovome što smo gledali na koncertu. Sjajno veče u svakom pogledu, od Jelenovog izbora muzike, preko Vandermarkove izvanredno nenametljive a opet prijatne socijalne pojave pa do ubitačne svirke. Meni je ovo, ali dobro, možda sad to iz neme govori adrenalin, skoro pa bolje od prošlogodišnjeg Sonore Trio nastupa u Beogradu.
:))))))))))
da, iako, smo svi jos pre 2 meseca kada je bojan najavio koncert znali da ce biti cert godine, neodoljiva stvar sa takvim genijima kakav je vandermark je da uvek bude bolje i ludje nego i u najidealnijem scenariju…
malo je reci da je ono sinoc bilo istorijski, malo je reci da je vandermark odavno jedan od najvecih!!! ne znam ko je sve bio 70tih u bg-u i kakve sve velikane je beograd ugostio, slusao sam razne price i anegdote sa majlsom i dexterom gordonom, ali znam da je ono sinoc koncert koji ce 100tinak ljudi prepricavati generacijama koje dolaze… zaista mocno!!!!!!
VELIKI, VELIKI MAESTRO!!!!
p.s. btw, pre certa, izmedju ostalog, muziku koju je ken pomenuo je fred anderson “from the river to the ocean” sa hamidom drejkom na bubnjevima, dzef parkerom na gitari, i harisonom benkhedom/dzoshom abramsom na basu…. :))))
a DKV svira u Nickelsdorfu, ovog jula 🙂
Ali stvarno nije lepo od Kena da odsvira ovakav koncert pre Ring Ringa,
sad cemo sve koncerte meriti prema ovome