Ken Vandermark: S poštovanjem i ljubavlju

Mesto: KC Drugstore, Beograd / Datum: 11.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Nikola Marković

Subota je veče i krećem na koncert kome sam se radovao par meseci unapred.  Prošlo je devet sati, a kako ću saznati koji minut kasnije, upravo se završila fudbalska utakmica Crvene Zvezde na Marakani. Dok zamišljam – da ne kažem pevušim – zvuke Vandermarkovog bariton saksofona, u bus br. 33 uleće horda bučnih navijača te lupa po prozorima i peva stihove „Jebemo, karamo…da umre Partizan…“ i tako dalje u tom stilu. Odmah iza vozila GSP-a prati nas pandurska marica, zlu ne trebalo… u glavi mi naprasno odzvanja i sveže pročitani intervju s potpredsednikom vlade, gde ovaj lakonski i sasvim uzgred konstatuje kako „nema para za kulturu“.

Nema ni za dragog nam Kena Vandermarka, naravno, te je ovaj nastup u potpunosti organizovan privatnim sredstvima (tzv. parama) urednika programa u Slatkom Bivšem, koji su se iz gušta pridružili one-man koncertnim agencijama poput Bad Music for Bad People ili Pop Depresije u ovom nadasve rizičnom poslu. Koliko će istrajati ne znamo, no za sad imamo samo reči hvale i bezrezervne podrške. Naspram pasivno-agresivne tiranije festivalske kulture koja htela-ne htela forsira princip „biti viđen“, ovakvi koncerti pobuđuju najbolje u kulturnom životu grada i zemlje – kontinuitet dešavanja, posvećenost samoj umetnosti, i održavanju duha zajedništva na sceni koja živi od entuzijazma i uzajamne saradnje.

KC Drugstore je bio idealan prostor za ovakav događaj – nepretenciozan i zamračen, bez stolica, više u duhu pank-anarhije nego formalnog džez događaja, pa još sve uz uvertiru DJ Jelena koji se opredelio za nešto mekši set nego pre par dana na Jazzinu. Sinoćnji susret Kena Vandermarka i beogradske publike bio je sasvim drugarski i pun ljubavi s obe strane, i to nas ne treba previše čuditi. Jer ovaj je saksofonista svirao na Ring Ringu još 2008. godine, a prošlog proleća je, u par vezanih dana, čak četiri puta nastupio u Srbiji u različitim formatima. Dakle, radi se o starom znancu koji nas ne može previše iznenaditi ili držati u nedoumici, pa makar prvi put u životu krenuo na solo turneju bez pratnje benda.

Novinarski izveštaji sa zagrebačkog nastupa par dana ranije nisu bili previše euforični –  po pravilu bi isticali žal zbog odsustva benda i muzičke interakcije, te relativno hladnu i odmerenu reakciju publike. Takođe smo mogli saznati da je Vandermark svoje improvizovane komade redom posvećivao filmskim stvaraocima koje poštuje, te se sličan koncept mogao očekivati i u Beogradu. Tako je i bilo, no samo delimično – ovoga puta je usledila posveta kolegama muzičarima. Među njima su se našli Fred Anderson, Anthony Braxton, Art Ensemble of Chicago, Henry Threadgill, Jimmy Giuffre, Albert Ayler, Joe McPhee.

Veoma zahtevno i izazovno je nastupati u solo varijanti, napomenuo nam je saksofonista ono što već dobro znamo. Dobroćudni i skromni Ken, u prepoznatljivoj kariranoj košulji s kratkim rukavima, opredelio se za niz kratkih komada kako bi nastup dobio na dinamici, te izbegao opasnost od ponavljanja ideja. Tome je dodatno doprineo i naizmeničnim ređanjem instrumenata, svirajući po jednu numeru na svakom (tenoru, klarinetu, baritonu, pa u krug).

I zaista, u 40-45 minuta regularne svirke i dva bisa mogli smo čuti sve što ga krasi u sabijenoj, esencijalnoj interpretaciji – od snažnog i raznovrsnog sviranja tenora, preko probijanja bubnih opni u najvišim registrima klarineta, do ritmičnih fank fraza i bluza na baritonu.  Svega je bilo taman u dovoljnim dozama, a česti nagli prekidi numera dodatno su podizali uzbuđenje i tenziju u publici. Bilo je to nadahnuto veče za Vandermarka, a u više navrata se oduševljeno osvrtao na odličnu reakciju auditorijuma. Jer zaista je bilo tako; svih 80-ak ljudi je reagovalo salvama dugotrajnih aplauza i povicima između improvizovanih komada, baš kao na koncertu rok zvezde koju smo dugo čekali.

Sam finiš protiče u spektaklu – Vandermark najavljuje Aylerovu „Love Cry“ , te dodaje da ćemo „posle toga popiti pivo“. No piće je moralo sačekati – prvo na jedan improvizovani bluz, a kasnije i na emotivnu posvetu čikaškom kolegi McPheeju. Emotivno je bilo i po završetku koncerta, dok su grupice posetilaca s osmehom na licima razmenjivali utiske i punog srca odlazili u noć. Život je lepši s Vandermarkom.