By 
Vest o pomirenju dva muzičara nažalost nije dobila dovoljan publicitet, barem ne onakav kakav je svojevremeno dobilo nemilosrdno obrušavanje gitariste na pitomog Gorelicka, kada je saksofonista dobijao ‘komplimente’ da je redefinisao pojam dna u modernoj kulturi, te da je reprezent nečega što bi svi kolektivno trebali da se stidimo – i da se plašimo (!). Da li je Metheny došao u godine kada je sam priznao da njegov stav pomalo nosi breme sindroma kiselog grožđa, ili je konačno prihvatio krilaticu ‘Dobar si onoliko koliko publika misli da jesi’ (aludiramo na Kennyjeve multiplatinaste tiraže), tek gitarista je dodatno šokirao džez javnost ponudivši saksofonisti snimanje duetskog albuma.
Ako se doda da je Keith Jarrett blagosiljao projekat, a Wayne Shorter ponudio svoje kompozitorske i instrumentalističke usluge, potencijalno pred sobom imamo jednu od onih ploča koje će publicitetom verovatno u prašini ostaviti sva ovogodišnja džez izdanja. Dodamo li Kennyjev nedavni podjednako zaprepašćujući, ali vrlo uspešni snimak, gde je preko originalne matrice kompozicije “My Favorite Things” nasnimio svoj sopran umesto Coltraneovog, odajući time poštu, kako je sam rekao, svojim pravim idolima i uzorima, u najavi imamo jako zanimljivu kolaboraciju.
U ime toga, vraćamo se u vreme kada se saksofonista još uvek borio za mesto pod suncem na savremenoj džez i pop sceni. Pred sobom imamo album koji se odmah po izdavanju 1986. godine svojim karakteristikama i kvalitetima momentalno ustoličio kao klasik žanra. Kvalitetom potpuno ujednačena zbirka kompozicija (prava retkost u današnjoj smooth jazz produkciji), gde bi svaka od njih imala podjednaku šansu da se čuje u nekom Maksiju, Ideji ili hotelskom liftu (mrzitelji žanra će dodati – u kome su imali nesreću da se nađu). Sa zelenim svetlom od strane muzičke kuće da konačno muzički preuzme kontrolu nad svojim projektom i izabere producente i muzičare koji će najbolje odgovarati njegovom specifičnom sentimentu, Kenny G na “Duotones” skoro potpuno napušta ideju R&B uticaja – prevashodno Grovera Washingtona, Jr.-a, i posvećuje se se onome što će ga skoro momentalno učiniti svetskom zvezdom, koja će do danas prodati više od 30 miliona albuma.
Odluka da album otvori (vreme će pokazati) himnom smooth jazza i Kennyjevim do sada najvećim hitom, baladom “Songbird”, bila je možda rizična, ali u to vreme hrabra i pokazaće se poslovno zrela odluka. Njegova, ali i odluka radio stanica, da nakon nezamislivog uspeha pesme nastave da favorizuju balade, pokazaće se kasnije i kao mač sa dve oštrice, jer su u drugom planu ostale podjednako kvalitetne, plesne i veoma zarazne brže kompozicije kao što su “Midnight Motion”, “Sade”, “Champagne”, zavodljivo dvosmislena “Slip of the Tongue” ili vokalna “What Does It Take (To Win Your Love)” iz repertoara Jr.Walkera.
Bez obzira što u bukletu reizdanja, nakon svih ovih godina, producent Preston Glass opisuje Kenny G-a kao najsenzacionalnijeg saksofonistu na svetu (dodajući mu srednje ime ‘Saxmaster’) njegova svirka na ovom, a i na svim kasnijim izdanjima nije previše komplikovana. Kod njega se, naime, uvek radilo o uverljivom i iskrenom presipanju emocije u samu kompoziciju, i to je samo u Americi, nakon izdavanja ploče momentalno prepoznalo pet miliona njenih kupaca. Slična formula je muzičaru garantovala uspeh novim rekordnim tiražima i narednim albumima i takođe klasicima žanra “Silhouette” i “Breathless”, pri čemu je uvek isticao da nijedna od njegovih velikih ploča nije nastala iz poslovnih ambicija.
Zaključak je: „Duotones“ je pravi Kenny G u najboljoj formi. Oni koji ga vole, ovaj album sigurno već poseduju u svojoj kolekciji. Za one koji se dvoume, „Duotones“ je definitivno savršen način da se pridobiju i tvrdokorni skeptici, a istovremeno sretnu kovrdžavog saksofonistu i u njegovom manje baladerskom i potpuno komercijalnom, a više fanki i plesnom izdanju. A ako ste džez snob, ne mučite se, već unapred znate da vam se neće dopasti.
Spisak numera: Songbird; Midnight Motion; Don’t make me wait for love; Sade; Champagne; What Does It Take (to Win Your Love); Slip of the Tongue; Three of a Kind; Esther; You Make Me Believe
Muzičari: Kenny G – saksofon, klavijature, prateći vokal; Walter Afanasieff – klavijature, sintetizovani bas; Kitty Beethoven – vokal; Greg Conaway – udaraljke; Tony Gable – udaraljke; Sal Gallina – francuska horna, violina, programiranje; Alan Glass – gitara; Yolanda Glass – vokal; Greg “Gigi” Gonaway – bubnjevi, udaraljke; Ellis Hall – vokal; Randy Jackson – bas; Cory Lerios – ritam mašina, bubnjevi; Kenny McDougald – bubnjevi; Joe Plass – bas; John Raymond – gitara; Claytoven Richardson – vokal; Corrado Rustici – gitara; Roger Sauge – klavijature; Lenny Williams – vokal; Kurt DeMunbrun – stilista.
By 
By 
By 
By 
Keny G je zaista fantastičan svirač pre svega na sopran saxofonu, i ima jako melodične teme, ali aražmani su mu zaista daleko ispod njegovih sviračkih sposobnosti, na nivou nekih šlagera iz 80 i 90 godina. On je sposobniji sigurno za daleko bolje i ozbiljnije jazz projekte. Nadam se da će Metheny sa svojim aranžerskim, kompozitorskim i sviračkim sposobnostima uspeti da Kenyjevu muzikalnost i melodičnost usmeri ka pravim jazz vodama, što bi nadam se moglo da zvuči sjajno.
Slazem se da Kenny G nije jos uvek pokazao ni delic onoga za sta je sposoban. Nadamo se da ga Shorter na tom albumu samo nece zavesti u vode koje mu sviracki i stilski ne odgovaraju. Ocekuje se nista do trijumfa, ali – zivi bili pa videli… 😉
Evo i ja se slažem s Draganom da je Kenny G fantastičan svirač i da ima jako melodične teme, ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha…
Mislim da ste mogli nešto drugo napisati za taj aprililili, ali dobro, i ovo može proći.
Dragi moji, ako bi stvarno slusali, znali sta slusate, culi stvarno intonaciju ili da kazem koja nasa kultura razume pod intonacijom, onda bi znali da Kenny G nazalost nije tako dobar saksafonista kao sto vi mislite. I mozete mi verovat, bavim se time vec vise od 20 godina…nista zlonamerno ne kazem, samo treba objasniti neke stvari, da bi se razumelo o cemu pricamo… 🙂
Dragi Jure a i svi ostali,
Tekst je bio zamisljen kao prvoaprilska sala, ali su ga ljudi izgleda shvatili ozbiljno, tako da je izostao odgovarajuci feedback. Sta je tu je, izgleda da je Kenny G vise interna sala nas iz Jazzin redakcije 🙂 Prvi deo o pomirenju je naravno izmisljen, a drugi naravno ne odrazava ni priblizno moj realan stav prema Kennyjevoj muzici. Barem smo se mi iz redakcije malo zabavili.
Pozdrav
Zlatane,
stvar je u tome što je ovo ipak nepoznata tema za čitatelje jazzina, što je čak i vrlo pohvalno. Da ste pisali o nečemu “normalnijem” možda biste i imali feedback ali ovako…
Mislim, tko sluša to smeće od G-ija, naravno ne računam tu Dragana, he, he, he, he, he…
Neinformisani čitaoci su se primili, dakle for a uspela.
Meni je najbolja “muzička” prvoaprilska šala novi Frisellov album, koji je baš na taj datum provalio napiratske blogove. Pa još ” Produced (and nurtured) by John Zorn”, stari njegov kompanjon. Ludilo 🙂
Dakle, kao neko ko tek pocinje i ima želju da sluša jazz, ovaj tekst izgleda kao šala/zabava dvojice kompjuterskih programera, koju niko osim njih i par istomišljenika ne razume. A, složićete se, kompjuterski stručnjaci i nisu baš najduhovitiji ljudi na svetu. Meni lično duet ove dvojice, pa još i priključenje ostalih nije zvučalo toliko nerealno. Vama, očigledno jeste nerealno. Ako sam ispao glup zbog toga, onda je možda bolje da i ne pokušavam da slušam jazz i onda ćete izgubit i mene i brojne druge početnike. Ako vam je to cilj, ako želite da ovde komuniciraju samo puritanci džezeri, vas nekolicina pregenija, onda ste uspeli. Ali, ako vam je cilj da jazz dobije više poklonika, da neke mlade ljude edukujete, onda morate da shvatite da oni ovo NEĆE RAZUMETI. Šala bi bila uspešna da ste stavili Miroslava Ilića i neke druge potpuno nerealne kombinacije, pa onda ko nasedne, stvarno je smešno. Ovako niste učinili ništa dobro ni za sebe ni za nas “neznalicesramnasbilo”. Ipak, hajde malo dobronamernih kritika za kraj. Možete vi to i bolje.
Ah, taj tekst… Bas mi je drago da se od stotina onih ‘ozbiljnuh’ na sajtu naletelo bas na njega. Ako je istina da razlika izmedju aktera ovog teksta ne moze da se sece nozem, onda steta nije ni velika, novajlije ce cuti za nekolicinu bitnih imena, a ako se bas zalepe za Kenija steta nije nepopravljiva. Sto se tice Miroslava Ilica, mi imamo takav pristup sali da, ako nije nije dovoljno verodostojno da upali, bolje se ni ne truditi. Nama bilo tada zabavno, ali stos vise nismo ponavljali.
A zašto itko spominje kompjuterske programere kao neduhovite? Da nije bilo njihove volje i vizije, debata na osnovi računalne tehnologije danas ne bi bila moguća, time i demokratski način izražavanja… A ako je u komunikaciji najbitniji humor, za što određene podvrste komunikacije nikako nisu primjer, poput poslovne ili diplomatske, mislim da bi pitanje sadržaja trebalo iskomunicirati i na drugim razinama. A kritičarima ostaviti da rade svoj posao. Inače, šta, kao onaj freelance komičar što je 1997. g. u uvodniku DownBeatu predložio da bi se (još živući) Coleman Hawkins trebao obući u babuna i takav iskomunicirati jazz i širim masama? Opet je neki trol promašio loptu, pardon, fudbal.