By 
Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 17.03.2012. / Foto: Ivana Čutura
Pre nego što krenem sa bilo kakvim ličnim impresijama i viđenjima koncerta, želim da naglasim – Vlatko Stefanovski je legenda. Nije moguće reći bilo šta drugo za čoveka koji je (bez obzira što je nekolicina gitarista sa ovih prostora u međuvremenu stekla mnogo veći kredibilitet u globalnim okvirima) na ovim prostorima sinonim za gitaristu i virtuoza. Do takve pozicije nije stigao slučajno. To što Vlatko na svetskoj sceni (bez obzira na ovdašnje potpuno suprotno uvreženo mišljenje) prenatrpanoj gitarskim magovima nije napravio iole respektabilniju karijeru, takođe verovatno nije slučajnost.
Elem, upravo status nekrunisanog gitarskog veličanstva koji uživa u našem narodu otvara pitanje izvesnih benefita koji bi se mogli izvući iz takve situacije. Naravno, takvi potencijali su merljivi različitom valutom, tako da su organizatori i promoteri, eksploatišući pomenuti Vlatkov status, doveli do toga da se ona izreka „Otvorim frižider kad ono tamo…“ može sasvim opušteno primeniti i na popularnog gitaristu.
Tako smo ga pre nekoliko meseci gledali na „koncertu veka“ kako sa Stefanom Milenkovićem u jednoj potpuno nekompatibilnoj i neukusnoj, ali zato pretencioznoj i megalomanskoj varijanti, razmenjuje rapidne instrumentalne pasaže. Dva puta rasprodati Sava Centar nije mnogo mario za odsustvo bilo kakve hemije na bini i umetničke svrsishodnosti onoga što je proisteklo iz te kooperacije. Bilo, prošlo, ne pominje se više, neće se verovatno ni pominjati jer je istorijski značaj događaja minoran. Šum zadovoljnog trljanja nečijih ruku možda se još čuje.
Tako dolazimo i do Guitar Art Festivala, koji je ovogodišnju džez ponudu sveo i usmerio na – (pogađate) Stefanovskog. Ovaj put je organizator bio prilično obzirniji, spojivši ga s muzičarima čiji je način izraza bliži njegovom. Problem je u tome što ga maštovito nazvani projekat „Kings Of Strings“ spaja sa dvojicom muzičara koji su, realno gledano, dve lige iznad njegove. Napuniti Sava Centar i pride još Dom Sindikata bez Vlatkovog prisustva verovatno bi, međutim, za Tommyja Emmanuela i Stochela Rosenberga bila nemoguća misija.
Ni promotivni snimci susreta Vlatka i Stochela nisu ulivali veliku nadu – Stochelo primoran silom prilika da svira 12-otaktni bluz, a Vlatko ga u neformalnom razgovoru pita da mu ovaj (na brzaka) pokaže kako on to tako brzo menja te čudne akorde dok svira sa svojim proslavljenim triom (!). Tommy Emmanuel je pronašao u međuvremenu nekoliko Vlatkovih snimaka na Youtubeu i izjavio da bi od ovog momka mogao štošta i da nauči.
Prepuna sala Sava Centra je naravno sa neskrivenim entuzijazmom dočekala trojicu muzičara, a ovi su odmah uzvratili udarnički Zez Confreyevom „Dizzy Fingers“ (koju je u gitarskoj verziji proslavio Chat Atkins) – Vlatkov izbor i definitivno njegov najinteresantniji predlog za to veče. Nakon toga se ređaju kompozicije bez ikakve posebne harmonske ili dinamičke uzbudljivosti. Stochelo je primoran da svira bluz i odrađuje to onako kako mora, Emmanuelu predvidive harmonske promene ne smetaju već tekuću situaciju shvata krajnje šeretski i neformalno, dok Vlatko iz svog arsenala spremno vadi prepoznatljive trikove bazirane na rapidnim i preciznim jurnjavama kroz pentatonsku i (sinoć nešto ređe) harmonsku molsku skalu.
I taman kada je nakon pet-šest ovakvih komada dosada opasno zapretila, na bini su ostali samo Emmanuel i Rosenberg i priredili nešto što je samo za sebe vredelo (prilično visoku) cenu karte. Očigledno na brzinu sastavljen i u uvežban repertoar od tri kompozicije predstavio ih je kao definitivni vrhunac onoga što akustična gitara može danas da ponudi. Furiozno izvođenje „Caravana“ (koji je u standardnom repertoaru obojice muzičara) zaključuje ovaj segment koncerta, a na bini ostaje sam Emmanuel koji priređuje kratki solo koncert. Ispoliranim i kristalnim zvukom (za koji se to veče brinuo njegov lični tonac) publiku je najviše razgalio medlijem posvećenim 10-ogodišnjici smrti Georgea Harrisona. Emmanuel je praktično bio i u neku ruku domaćin te večeri, najavljujući kolege, pesme i animirajući publiku, a jedini tokom celog koncerta nije napustio binu.
Povratak Vlatka na scenu označava i povratak na neizbežne „crowd pleaser“ momente koncerta (a kako drugačije da nazovemo izbor „Turskog Marša“, „Gajdarskog Ora“ ili neobjašnjive konstante pri svakom Vlatkovom nastupu – „Gypsy Magic“). Popunjavanje repertoara sa „Amazing Grace“ ili dosadnim shuffleom s beskonačnim smenjivanjem solista je u startu bilo bespotrebno, jer je ukupno trajanje koncerta prilično premašilo dva sata. Baš kao i opšta mesta na koja se trojka često kačila usled nedovoljne pripreme. I bis se naravno odigrao, ali sam ga eskivirao.
Svi akteri koncerta su velikani gitarske muzike i daleko od toga da mogu biti etiketirani kao dosadni sami po sebi. Međutim, ovakav koncept sa potpunim odsustvom najavljivanog uzbuđenja, ali sa velikom dozom podilaženja masi privučenoj izuzetno agresivnom promotivnom kampanjom, ne može (barem za Vašeg izveštača, koji i sam sebe ponekad upita da li je možda njegov problem što jednostavno ne zna da se zabavlja) biti okarakterisana nikako drugačije sem kovanicom iz naslova teksta.
.
By 
By 
By 
By 
Za mene sam koncert nije bio toliki smor. Doduše, ja nisam slušao Tonija i Stokela uživo ranije. Dok za Vlatka stoji priča sa frižiderom…
Koliko je sam koncept njihovog udruživanja “sklepan” moglo se osjetiti na momente, a u drugoj fazi koncerta – na momentine.
Međutim, ono od čega sam dobio ospice na koncertu je Vlatkova nezajažljivost. Taj čovjek je toliko bio nametljiv da je to prešlo sve granice dobrog ukusa. On je vremenski oduzeo toliko prostora da je to na trenutke postajalo smješno. Kao da sam slušao prateći bend Vlatka Stefanovskog. Kad bi završio sa svojim trominutnim solom, ne bi, ne daj bože, nastavio da svira ritam na gitari – to smaranje bi ostavljao početniku Toniju – već je ubacivao frazice na krajevima taktova vrebajući priliku da krene u “dobacivanje” i takmičenje sa nekim od dvojice ili da ponovo “ukrade šou” na 3-4 minuta.
Pri tom, ono što on svira i način na koji to radi je stvarno postalo manir. A manirizam je predsmrtno stanje svakog umjetničkog stvaralaštva.
Koliko je kompletan gitarista se najbolje vidjelo na bisu kada je svako od njih odsvirao po jedan samostalan komad. Toni zvuči kao mini simfonijski orkestar, Stokelova izvedba je bila kompletna kompozicija, dok je Vlatko najahao na lup-pedalu i solirao preko toga.
Opet, slažem se sa rečenim, Vlatko je legenda i kapa dole. Ali ‘ajde da se nije ponašao kao da je shvatio svoje mjesto pored ove dvojice, nego on je došao tu da objasni stvar. E to onda nije u redu, nek si i legenda.
Samo da dodam – u prvom delu koncerta su bili očajni, a onda su u drugom delu neshvatljivo popustili…
Uopste se ne slazem sa ovakvim “pljuvackim” stavom. Ovo je napisano ekstremno subjektivno i ne novinarski vec potpuno licno!
Koncert je bio onakav kako se ocekivalo. Gitarski.
Ivane,
prema tvom mišljenju bi trebalo da imam nešto lično protiv nekog od ove trojice aktera. Au contraire, mislim da su sva trojica u svojim domenima istinske veličine, a specijalno zbog ove prilike ne bih da menjam stav ni o (gore najviše prozivanom) Vlatku, uz čiju sam muziku i gradio mnoge svoje kasnije afinitete, samo da bih ispunio neki svoj hir.
Osim šturog Tanjugovog teksta sa ključnim mestom tipa ‘majstori gitare oduševili publiku’ ne sećam se da sam video bilo kakav iole ozbiljniji osvrt na koncert, koji je organizovan uz toliko pompe i uloženih sredstava. Naučen da posmatram suštinu više od forme, očekivao sam (ili iskreno, nisam) malo uzbuđenja i strasti od celog događaja. Ja LIČNO nisam doživeo ništa od ovoga. Da je bio gitarski bio je (mada ni gitaristi nisu mogli da dožive neku ekstazu i katarzu), a da je bio dosadan – tek je bio.
Tacno. Koncert je bio onakav kakav se ocekivao. Smaracki.
hahahahahahah “kings of strings”…
cuo sam da je neko od trojice razbio gitaru o pod posle neke vrele solo deonice? mozda vlatko?
Bio sam sinoć na koncertu u zagrebu. Sve isto. Podržavam 100% Zlatana. Kad je počeo koncert s dizzy fingers odmah sam osjetio da je Vlatko preglasan u odnosu na drugu dvojicu. I u nastavku je bilo isto pa me počeo probijati znoj. Kad su ostali samo Tommy i Rosenberg, e to je bilo nešto. Nitko nije bio preglasan, kad je jedan solirao drugi se stišao. Tu se osjetilo kako Rosenberg nepogrešivo drži ritam i menja ga po nekoliko puta u pjesmi uz nebrojeno mnogo promjena akorda. Sve u svemu izvrsno. Kad je emmanuel ostao sam izvodio je obrade beatlesa i još neke svoje kompozicije, što nije bilo loše. Kad se pojavio Vlatko opet me probio znoj, i to s razlogom. Opet je bio po mom mišljenju preglasan. Da se razumijemo, nisam protiv njega, svira točno, čisto, brzo, ali solaže su mu preduge i predvidive, dok kod rosenberga i emmanuela nisu. Dakle, Zlatane potpuno si u pravu.
Da, zaboravio sam u prethodnom komentaru da pomenem to kako je Vlatko bio preglasan u odnosu na njih dvojicu. Na početku sam mislio da je u pitanju greška koju će tonac (Tonijev čovjek!) ispraviti, pa kad se to nije desilo, posumnjao sam da mi je bliži jedan zvučnik od drugog.. Ali sad kad vidim da se ista stvar desila i u Zagrebu… potpuno neshvatljivo. Ne znam šta je iko (tonac, organizator?) htio s tim da postigne?
Kritika ili kako vec se zove gore napisani tekst je najblaze receno bez stila. Zaista samo je lican i toliko subjektivan da je ispalo da je bitnije misljenje gore potpisanog “kriticara” odnosno nekoga ko ima re_view iliti drugo gledanje od samog koncerta i onoga sto su muzicari odsvirali. Mozda da publika prestane da ide na koncerte i ustedi novac kada ima ovakav pregled umetnicke scene u Bedogradu. Zanima me samo sta je bilo poredjenje za ovakve standarde. Sigurno nismo bili na istom koncertu. Energije i art-a je bilo, ko je hteo da primi. A nadobudnost i radost otklona koji imaju kriticari najbolje da ostane u klupi (do koje je gore potpisani stigao).
Postovani g. Zlatan(e),
uopste mi nije bila namera da Vas isprovociram da mi dajete odgovor ili se branite, samo sam izneo svoj pogled na Vas autorski tekst. Ne zaboravite da je ovo jako vazan sajt za jazz nasih prostora i da neko mozda i ozbiljno uzima ovakve tekstove, lako gazeci sopstveno misljenje. Tastatura danas, nekada pero, je opasno oruzje. Oprezno s njim!
KRALJEVI SPLINA nisu svirali koncert za sebe, nego za 3000 ljudi, a idu i na turneju po regionu. U tom smislu, vise je nego neophodno da njihov promotivni koncert sto pre dobije ocenu kompetentne osobe (a Dimitrijevic to jeste!) da bi:
1. potencijalna publika u drugim gradovima znala sta ih ocekuje
2. muzicarima ukazala gde grese, pa da to (ako su sposobni) isprave na sledecim nastupima
Pero/tastatura jesu opasno oruzje, ali mogu i da pomognu. Kada bi muzicari umeli da citaju… Entuzijazam posetilaca se podrazumeva. Nece valjda neko da kaze da mu je bilo lose, a platio skupu kartu? Ali, zbog nekih buducih koncerata (i skupih karata!) dobro je da postoje ovakve analize.
Zanimljivo je da vise ni B92 ne salje na dogadjaje svoje kriticare, nego pustaju Tanjugov info. Evo stranice…
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=271&yyyy=2012&mm=03&nav_id=592031
Ta cinjenica daje jos vecu tezinu Dimitrijevicevom otklonu.
Da ne budemo skoz nepravedni prema drugim medijima, bilo je par suvislih prikaza, makar se i ne slagali sa svim rečenim.
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8816
U današnjem izdanju nedeljnika “Vreme” Kremer je recenzirao koncert, nažalost online izdanje teksta je dostupno samo za pretplatnike.
Koliko god da se autor teksta unapred ogradjuje od licnog animoziteza prema coveku koji je definitvno balkanski “brand” , ipak se namece jedan takav utisak , a posebno konstatacija autora u sportskom maniru, da je on (mislim na g.Stefanovskog) dve lige ispod dvojice ostalih sto je u najmanju ruku tendeciozno.Ne mogu se do kraja sloziti ni sa ocenom da je koncert bio dosadan, ko je hteo da uziva, uzivao je , ko nije hteo nije ni mogao. Kako god, videti takva tri majstora zajedno na sceni je samo po sebi poslastica, doduse vise kao “one night show” nego kao koncert za pamcenje.
Nažalost,ja moram da se složim sa Zlatanom…
Incredible news. As a guitar fan born in Yugoslavia, teeeagnr in the 80s, I had a huge impact from Vlatko’s band Leb i Sol, and his extraordinary play style. He was a devoted follower of jazz fusion scale runners like Al Di Meola and John Mc Laughlin at the beginning of his career, lately more open to the other styles (like Eddie Van halen) and a top local musician appreciated worldwide.Great technician but unfortunately without specific own style. Now, with Tommy and Django Rosenberg, he may bring a strong support in this trio and contributed in his best way, inspired by interplay with other great musicians. Supergroup of legends indeed, can’t wait to see that guys alive and I’m so glad to see Vlatko in such strong company. Kings of strings, how true.
I think author of this text and many more people would also like to see them alive, cause, I think, they were quite dead at the concert. : D And if you see Django Rosenberg alive somewhere this days, please say, I might wanna get out of town for some time… ; D
Potpuno razumljiv tekst ali ne i iskren po meni.Bio sam na koncertu u Podgorici i prilicno je zvucao kao neka tezga,neka sklepana bez emocija prica i to je zaista tako medjutim autor ovog teksta u privatnom zivotu ne voli Vlatka to se da vidjeti pa bi ga zamolio da bude do kraja hrabar i da poslje srozavanja istog ne pominje da je isti i legenda jer sam sebe uvaljuje u paradoks nego ako vec kritikuje onda nek bude pravi kriticar pa kaze sto ima bez da hvata krivinu i na neki nacin ostaje cist da slucajno ne pomislimo kako ovo nije licna poruka Vlatku.
Autor kaze da su neki novi gitaristi postigli veći kredibilitet u globalnim okvirima pa ga pitam jesu li to oni koji snimaju sebe u sobama u pidzami i osvajaju svijet tako sto su nabiflali tehniku i moduse i sviraju po pratecim matricama.Ja ih cijenim ali ne mogu ih vise cijeniti od Vlatka koji je napisao toliko dobrih kompozicija jos u periodu Leb i Sola.Zajedno sa Mark Knopflerom Vlatko stoji u artist listi Pensa gitara,saradjivao sa Toni Levinom,Manu Katchéom,Pinom Palladinom,Jan Akermanom i sa jos mnogo drugih umjetnika i zbog toga ne zasluzuje bas takvu kritiku jer ipak treba imat malo postovanja prema iskustvu koje taj covjek ima.On je kriv sto stalno dosadjuje i non stop nastupa pa je i dosadio ali covjek od toga zivi pa ko voli nek izvoli a ko ne voli nek ostane kuci.Mnogo je jazzera na balkanu koji vladaju muzikom bolje od Vlatka ali gdje su,kome sviraju,od cega zive,zasto se ne bore kao ovaj covjek.Slusao sam Rosenberga u Sarajevu sat i po svirke od koje je sat i po bio jedan te isti ritam i neprekodna voznja arpedja GORE-DOLE-GORE-DOLE-GORE-DOLE.Slusao sam velikog Aberkrombia i pored toga sto volim jazz zamalo nisam izvrsio samoubistvo na koncertu od dosade.Zakljucak Vlatko je Vlatko on prica svoju pricu i ne ocekujmo da Vlatko bude Tomy ili da Rosenberg bude Satrijani ali isto tako razumijem jazzere dok gledaju njega koji vjecito vrti jednu te istu skalu i mlati pare a oni sjede u rupama i sviraju progresivu.Sledeci put ostani kuci i ne idi na koncert Vlatka jer ti je dosadan tako neces gubit vrijeme na ove kritike koje nemaju cvrste temelje.
Ne bih se slozio da je Vlatko gitarista dve klase ispod pomenute dvojice.
Sa druge strane, ono sto meni smeta kod Vlatka jeste cinjenica da se nakon razlaza sa Leb i Sol rasplinuo mnogo. Cak bih to okarakterisao kao lutanje.
Sto je najgore, on zapostavlja stil koji ga je proslavio i koji mu najbolje lezi.
Ova dvojica ce se na kraju vratiti svako svom stilu .. dok ce Vlatko nastaviti i dalje da luta, trazeci nekog novog gitaristu sa kojim ce doci u Sava centar.
Nisam bio na koncertu jer znam dovoljno o ovoj trojici gitarista,i znam da je njihovo zajednicko sviranje nespojivo.Ko to nije znao,a otisao je na koncert i bacio pare, jer se vratio nezadovoljan,sam je kriv za svoj promasaj.Ostalima,svaka cast na muzickom ukusu.Vlatko potice iz potpuno druge muzike(iskreno ja ne znam koje,mozda folk rock )i po meni je njegov spoj sa Tomijem i Stochelom,ciji su muzicki koreni u jazzu,potpuno licimeran.Jazz je opet doziveo da neki ljudi iz druge branse se kite njegovim perjem i skrnave ga.Ali to je vec uobicajena praksa kod nas,gde se jazz muzicarima nazivaju oni koji nikada nisu usli u jazz klub a kamoli odsvirali neki jazz standard.Mislim da je ovaj kraljevski trio napravljen samo iz finasijskih razloga i da tu muzicke iskrenosti nema.
Kazu ljudi, mozete spojiti vrhunske gitariste a da ne dobijete ono sto zaista ocekujete od njih – vrhunsku muziku. Recimo za mene je fascinacija bila Vlatkova sa saradnja sa Stefanom Milenkovicem, bio sam odusevljen kako su zvucali. Bio sam na koncertu Kings of Strings, i nisam se “najezio” dok su svirali, hteo sam da cujem Tomija i Stokela kako zvuce, al da je Vlatko bio glasan bio je, ili recimo kad je Stokelo trebao da svira neku solo deonicu, ova dvojica su udarali po ritmu kao nenormalni. Sve u svemu, odlicni su oni gitaristi, ali mozda sam projekat nije bio dovoljno uzbudljiv. Toliko do mene.
Ljudi, pa koncert se i zove “SMRTNA DOSADA” Takav je i bio. Oni su pogodili pravo u metu! Perfektno.
Deo pomenutog koncerta odgledala sam na RTS-u pre nekih deset dana, i bila zahvalna za svaki minut. Iako je to što se može čuti preko TV-a, ni upola ugođaja koji su imali srećnici pomenute večeri u SC-u. Ne slažem se da je cilj ove trojke bio da ugodi masama. Neke fraze bile su dovoljno ritmički složene da ih nisam uspela shvatiti u prvom i jedinom slušanju – napominjem da sam muzički obrazovana, i smatram da je upravo prisutnost te složenosti stvorila efekat “smaranja” o kojem mnogi govorite. Naravno, za nekog ko se muzikom bavi za doručak, ručak i večeru to je dosta, ne i previše. Slažem se sa tim da je Tomi Emanuel kao izvođač potpuniji, ali: on je navikao na solo koncerte (bila pre dosta godina u Narodnom pozorištu), a koliko je solo koncerata održao Vlatko u životu? Njegov je resor komponovanje i improvizacije u samo njemu svojstvenom stilu; i na kraju, ako su ovi kvalitetni muzičari našli način da dobro provedu vreme na bini, što se osetilo (i publika nije imuna na to), trebali bismo to više ceniti.
Iako je relativno dugo proslo od koncerata pomenutog trojca zelim da kazem da je potpuno neprimjereno od vecine komentatora davati tako nebulozne izjave!Zasto?Za mene je Vlatko Stefanovski umjetnik,gitarista,kompozitor,folker,roker,bluzer i mnogo mnogo vise od toga,covjek koji ratuje na vise frontova.Imati hrabrosti da se upusti u podrucja muzike koju do tada nije istrazio a pogotovo rame uz rame sa vrhom vrhova kao sto su Tommy Emmanuel i S.Rosenberg dokazuje njegovu velicinu!Ja imam preko 40.godina i odrastao sam na muzickim vrijednostima zapadne kulture i sam sam muzicar i moram vam reci da je Vlatko velikoj vecini pokazao put.On je bio i ostao najveci gitarski heroj na Balkanu.Imajte na umu da su Cigani najbolji muzicari kod nas a i u svijetu pa gospodo stanite vi pored Stochela
koji tehnicki jede za dorucak sve svjetske gitariste i Tommy-ja koji to isto radi ali za dorucak,rucak i veceru!I zato dzezeri ne budite smijesni kad bi ste se izgubili sa Ciganima sa farme.Priznajte da je muzika bacena pod noge,svedena na nulu,tezgu,pa biti muzicar na ovakvome vaktu u kafani ili u simfonijskom orkestru je lutrija i zato Vlatku Stefanovskom kapa dole majstore kad svijetu pokazujes da na Balkanu ima i kulture a ne samo kreteni i primitivci!Pozdrav iz Sarajeva!
eh, to što se ne razumeju neke stvari…pa verujem da je dosadno. 😉
imarina je totalno u pravu (pozdrav koleginici :). i ja sam juče odgledala deo koncerta i sve što sam čula (ok, većina) je bila zanimljivija od svega što npr rozenberg trio radi kao trio (to je prilično muzičko smaranje, samo pratimo ekstraordinarnog gitaristu u stopu jer nam možda nije ni dozvoljeno drugačije ;). čovek fenomenalno svira ali je trio ono što je dosada u svom izvornom obliku.
to što neko ne voli vlatka je jedno, ali čovek jeste odličan gitarista. ova dvojica su bolji ako gledamo iz jednog ugla, ali so what? odlično su se uklopili i ako budu ponovo svirali u BG, gledaću da ih ne propustim.
ono što je meni lično smetalo je malo prešaren repertoar, a to je jedina stvar kojom se “ugađalo” publici. to je kao kad bilo koji band svira svoje najveće hitove. 😉
Pozdravljeni še s slovenske strani.
G. Zlatan Dimitrijević, v zgodovino glasbene kritike se s takšnim pristopom zagotovo ne boste zapisali. Žal mi je.
V vaši kritiki je zaznati etnocentrizem, ki vas zapeljuje v smer kritike, ki je povsem neutemeljena in nereflektirana. John Mclaughlin k Stefanovskemu ni prišel po naključju. Ne vidim nikakršnega razloga, češ da je Vlatko nekakšen privesek k duu Stochela in Tommya. To nikakor ne drži in nekaj takega je otročje trditi. Trio se je tako v Zagrebu in Mariboru povsem zlil v homogeno, uigrano celoto. Poleg tega je duo Tommy & Vlatko “Rondo Ala Turco” izvedel v povsem novi luči, kot smo bili sodlej vajeni, kadar Tommy isti komad igra s svojim bartom Philom.
Kritiko vašega pisanja pa je v nekem kontekstu podal že sam Tommy, kjer razlaga prigodo nekega tipa, ki je prišel v zaoderje in njegov nastop ocenil kot “it was a bit entertaining”. Tommy je že na več mestih izjavil, da kdor v glasbi razmišlja v okviru boljše/slabše, enostavno ne razume glasbe, katere sporočilo je univerzalno in vedno pozitivno (+).
Ta trio se po kakovosti pravtako ne razlikuje od slovitega tria McLaughlin/DeLucia/Coryell ali tudi Al Di Meola. Združitev gypsy swing kitare, fingerpickinga in balkanskega melosa — to je na svetovni glasbeni sceni povsem (kvalitativno) nova dimenzija. Nenazadnje vsi trije kralji odsevajo veliko življenjske energije, ki je očitno plod pozitivne izkušnje in ne nekakšnega medsebojnega bojevanja za prestol.
Glede na to, da je na sporedu že nova mini turneja Kings of Strings, predlagam, da kritiko naslovite direktno na te tri gospode in prav zanima me, kakšen bo njihov odziv.
S spoštovanjem in lep pozdrav!
Vlatko je legenda koja smrtno dosadno svira,dve klase je ispod svojih kolega iz benda ali želim da naglasim-Vlatko Stefanovski je ipak legenda.Šta je pesnik ovim želeo da kaže neznam, ali sam siguran da je gore potpisani gospodin vrlo sujetan i ako svira gitaru onda ga u potpunosti razumem.I sam sviram gitaru,pa kad odslušam neku Vlatkovu solo deonicu dodje mi da i ja ovako nešto napišem…ali neću za mene je Vlatko pravi King of Strings.
Goran,
tako je. Vlatko je, tako kot Tommy in Stochelo, pravi king. Zares.
Ja licno mislim da je jako puno sujete medju nama muzicarima,i to je jako,ali jako lose,zapamtite,svi vi koji ste nesto lose rekli,necete nikad nista napraviti u muzici,ni u drugim profesijama.Ne postoji drugaciji nacin u zivotu da napravis nesto,osim guranja napred.Vlatko je fenomenalan muzicar i covek,ja licno kada sam mu se obracao uvek mi se javio u kratkom vremenskom periodu bez i malo sujete,mali psi i gitaristi koji laju,da vi sto isto tako vezbate skale i sredujete po ceo dan,od vas nema nista.Bas mi je drago sto je Vlatko uspeo da se spoji sa ovom dvojicom i zelim im jos veci uspeh da presisaju svu Balkansku sujetu!!!Koncert je bio sjajan,ja samo mislim da je Vlatko bio malo pri dozivljaju jer to mu je najveci projekat u zivotu i treba ga razumeti!I oni jesu Kraljevi zica jer puno vas je uzelo gitaru u ruke zbog njih!
O čemu vi ljudi pričate. Kako vas samo nije sramota da ovakve muzičke veličine uopšte uzimate u usta. Vaše lične frustracije bilo ljudske, bilo muzičke ostavite za četiri zida odakle pišete najblaže rečeno ove sramotne pokušaje nekakve kritike ili recenzije ili re…..what ever. I na kraju opet po ko zna koji put se ispostavlja ona stara “LJUDSKA GLUPOST NEMA DNO”
Kakva gomila gluposti – mora da je sam smislio ccccc
Kao što rekoše da je ljudska glupost beskonačna tako i kritičarska glupost nema kraja. Ne znam kakvo je to uopće zanimanje? Nisam uspio ništa u životu pa evo pisat ću nešto o nekome komu ne mogu ni vode dodati a kamoli nešto više. Kakva je to samo drskost i bezobraznost uzimat u ‘usta’ nekoga komu nisam ravan ali eto mogu samo hinjski o njemu pisati jer nemam što drugo. Da se čovjek ispovraća.
Ajmo malo objektivno, da li je netko od kritičara došao na ovaj nivo da može svirati sa ovim trijom? NE. Da li je netko od ovih kritičara poznat van svoje bare? NE. Da li je netko od ovih kritičara napunio koncertnu dvoranu od 3 ili više tisuća ljudi bilo gdje? NE. Da li subjektivno mišljenje nekog kritičara ima neku vrijednost? NE. I što je meni jedna nešto zapelo za oko a to je imam osjećaj da su kritičari poslušali nekoliko albuma neke žanrovske muzike i imaju ‘slobodu’ pričati o nečijem stvaralaštvu. Ne može se biti ovakav virtuoz a da nisi naslušan muzike. Nego kritičari motiku u ruke i pokušajte za početak uzgojiti najveći krompir a okanite se kafanskog filozofiranja uz čašice alkohola. P.S. I meni je jazz dosadan bilo tko da ga svira ali nije do muzičara nego do mene. Jednostavno ne razumijem tu vrstu muzike. Pozdrav svima.