Kurt Elling – The Gate (Concord)

Na putu ka reputaciji najprofilisanijeg muškog džez vokala današnjice, Kurt Elling, mora se priznati, nije ni imao neku jaku konkurenciju. Dok je generacija onih koji danas imaju između 30 i 40 godina podarila veliki broj talentovanih ženskih džez interpretatora, 43-ogodišnji Čikažanin je godinama već skoro pa usamljen na vrhu scene.

Nisu samo rezonantni glas od četiri oktave, dinamika, neobično fraziranje, i osećaj za sving (u njegovom slučaju prirodan koliko i disanje) ono što ga toliko izdvaja od tanke konkurencije. Činjenica da se kao kompletan muzičar sasvim dobro snalazi i u ulogama kompozitora i aranžera, a da se njegovi stihovi (najčešće pisani sa svrhom da emuliraju neki instrument i interpretirani u vidu vokaliza) neretko smatraju čistom poezijom, obezbeđuje ovom nepopravljivom romantiku i hipsteru reputaciju jedne od najautentičnijih figura na džez sceni.

To što je The Gate, Ellingov najnoviji album (objavljen 18 meseci nakon popularnog živog Dedicated To You), skup obrada mahom pop kompozicija, džez entuzijastima ne treba da uliva animozitet zbog potencijalnog plitko-pitkog krosovera koji se odomaćio u izrazu mnogih džezera. Ni odluka o saradnji sa popularnim producentom Donom Wasom (poznatom po angažmanu sa Rolling Stones i Bonnie Raitt, ali nikako u džez krugovima), koji je Ellinga etiketirao kao najboljeg pevača koga je ikada čuo, nije razlog da harizmatični pevač pristupi bilo kakvom ozbiljnom kompromisu u pokušaju da napravi dobru vokalnu džez ploču.

Muzičari na albumu su Ellingovi uglavnom stalni saradnici: pijanista i aranžer Laurence Hobgood, saksofonista Bob Mintzer, gitarista John McLean, basista John Patitucci, bubnjari Terreon Gulley i Kobie Watkins, a kao gost na većem delu albuma se čuje i perkusionista Lenny Castro.

Na prvi pogled, repertoar sastavljen od kompozicija autora tako širokog spektra od King Crimsona preko Steviea Wondera i Milesa Davisa do The Beatles i Earth, Wind & Fire, deluje kao salata napravljena od sastojaka koji nikako ne idu zajedno. Ipak, ono što se na kraju smućkalo, doima se prilično ukusno.

Album otvara verzija King Crimsonove balade Matte Kudasai sa albuma Discipline (1981). Suptilno i emotivno izvođenje ove kompozicije na momente dobija krajnje lične crte; sve je na mestu, sve je skoro pa savršeno, ako se izuzme jedan mali detalj –postojanje originalne verzije koja je u svojoj sasvršenosti nenadmašiva: od prozračnog vokala Adriana Belewa do zavijajuće gitare Roberta Frippa. Ellingova verzija svakako ima sopstveni šarm i atmosferu, zahvaljujući naravno i odličnom (ali istovremeno i nezahvalnom) poslu koji su u prvom redu odradili Patitucci i McLean.

Neke od kompozicija smo imali prilike da čujemo i 2009. na Ellingovom beogradskom koncertu. Jedna je sving verzija Joe Jacksonove Steppin’ Out, od koje je virtuozni pevač napravio skoro sopstvenu kompoziciju izmenivši je ritmički i melodijski, uz sve to dodajući i sopstvene stihove. Druga je Stevie Wonderova Golden Lady, koja je prisutnima ostala u sećanju ponajviše zbog maestralnog sola Ernie Wattsa praćenog Ellingovim impresivnim sketom, verovatno nadahnutim prethodnom Wattsovom egzibicijom.

Na studijskoj verziji umesto Wattsa imamo Mintzera koji donosi solidan, mada prilično uzdržan mejnstrim solo, i samo naznaku Ellingove sket improvizacije. No, kao i većinu pravih džezera, Elinga je neophodno doživeti uživo, gde se iz prve ruke mogu čuti sve spontane ideje, osetiti svi rizici na koje se usuđuje, koristeći istovremeno celo telo kako bi se na pravi način približio publici.

Come Running To Me takođe dobija potpuno novi tretman u odnosu na original iz 1977, gde Elling (kao odgovor na Herbie Hancockov vokoder) harmonizuje sopstveni glas. Baladno viđenje ovog fank-disko komada Elling ponovo obogaćuje sopstvenim stihovima, posvećujući ih svojoj petogodišnjoj kćerki.

Potezanje za materijalom iz Lennon/McCartney kataloga, koji je već doživeo nebrojene obrade, kod ozbiljnijeg slušaoca mahom rezultira kolutanjem očiju. Laurence Hobgood je neobičnim ritmičkim akcentovanjem potpuno rekonstrusao Norwegian Wood, tako da bi mogla biti interesantna i onima koji su umorni od raznoraznog recikliranja Beatlesa. Svojih pet minuta za rokerski solo dobija gitarista John McLean.

Moj lični favorit sa ove ploče je viđenje legendarne Blue In Green, kao omaž Billu Evansu i Milesu Davisu, gde Elling pristupa receptu sa prethodnih uspešnih albuma kao što su Man In The Air ili This Time It’s Love, glasom i stihovima dočaravajući deonice koje su originalno odsvirale neke od legendi džeza.

Elling je majstor u tome da svojim baritonom gradira kompoziciju do impresivno harmonizovanog falseta, i od tuđeg napravi nešto sasvim svoje (iako se ova verzija oslanja dobrim delom i na aranžman Ala Jarreaua). Međutim, za magičnu atmosferu ove verzije vanvremenskog klasika zaslužni su i McLean i posebno Hobgood, suptilnim autentičnim viđenjem i angažovanim deonicama koje ne narušavaju lepršavost kompozicije.

Završna Nighttown, Lady Bright nije samo posveta autoru kompozicije, pijanisti Donu Grolnicku, i Duku Ellingtonu, čije memoare Elling ovde citira. To je prava mala saga o onoj muzici koja se najbolje oseti i konzumira u gluvo doba noći, u nekakvom zadimljenom klubu. Ovakvu atmosferu savršeno dočarava autentičnim old-school solom i Laurence Hobgood. Nakon devet nominacija, nema sumnje da se tandemu Elling/Hobgood smeši još jedan Grammy.

Kurt Elling – vokal

Laurence Hobgood – klavir

Bob Mintzer – saksofon

John McLean – gitara

John Patitucci – bas

Terreon Gulley – bubnjevi

Kobie Watkins – bubnjevi

Lenny Castro – perkusije