Kurt Rosenwinkel Standards Trio – Reflections (Word of Mouth Music)

Album Reflections, osmi u opusu Kurta Rosenwinkela i prvi za samostalnu manufakturu Word of Mouth Music (njegovog dugogodišnjeg menadžera Andersa Chan-Tidemanna), možemo lako razumeti već od naslova – što je bio slučaj i sa ranijim ostvarenjima ovog gitariste. Uz ujedinjenu podršku Methenyja, Scofielda i Frisella, Rosenwinkel je veoma brzo stao sa njima u istu ravan, a onda poželeo miran porodični život profesora gitare na berlinskom Jazz Institutu. I upravo to se reflektuje sa albuma: kada se popeo na vrh, shvatio je da nema više šta da dokazuje – tada možeš da sviraš iz čistog zadovoljstva i tada se to tako jasno čuje…

Izbor programa je pao na po dve numere iz rukopisa Theloniousa Monka (Ask Me Now, 1951. i Reflections, 1952.) i Waynea Shortera (Fall, sa Milesovog Nefertiti, 1968. i Ana Maria, sa albuma Native Dancer, 1974.), tri standardne balade i autorsku numeru East Coast Love Affair, sa Kurtovog prvog, istoimenog albuma (1996). To, kao i činjenica da su oba albuma snimljena u formaciji trija – Avishai Cohen (bas) i Jorge Rossi (bubnjevi) na prvom; Eric Revis (bas) i Eric Harland (bubnjevi) na Reflections – i sa dominatnim standardima (oba sa po dve Monkove numere), može da znači “opisivanje punog kruga”. To je i prilika da čujemo kako se zreo umetnik odnosi prema muzici uz koju je rastao.

Tumačenje Monka reflektuje autoritet starog majstora. Gitara i klavir pokrivaju slične frekventne opsege, Kurt poput Monka voli da harmonizuje, improvizacija je naglašeno uzdržana, ritam sekcija bira identičan tempo i “izlomljeni sving”. Dobija se utisak kao da je vreme stalo, ili je ovakav tretman najbolji dokaz izvanvremenskog Monkovog rukopisa. Shorterova muzika je, pak, utopljena u tipičan Kurtov svet: Fall, originalno balada, sada je dobila blago napeti fanki gruv, a Ana Maria poslužila za opušteno preludiranje nad harmonskim promenama, što je Rosenwinkelova specijalnost (poslušati npr. album Deep Song iz 2005.). Ovo su jedini momenti kada album izlazi iz baladnog tempa. Naslovna numera u novom čitanju poseduje zanimljiv dvominutni uvod na solo gitari, u maniru etide sa diskretnim ukusom klasike.

Stepen doslednosti u kreiranju jednog raspoloženja je neverovatan. Slušajući album možemo da zamislimo sitne sate u polupraznom baru i bend koji u uglu svira poslednji set pred “laku noć”. Rosenwinkel je u prvom planu, ali nenametljiv i fascinatno nepatetičan. Dobro poznat, razvodnjen i vibrirajući, ton njegove tople gitare, sa uobičajeno izdašnom svirkom u akordima i misaonom improvizacijom, idealna je boja za odabranu nežnu muziku. Medju novim aspektima Kurtove svirke je veća doza bluziranih pasaža (posebno u dužim numerama Reflections, East Coast Love Affair i More Than You Know) i potpuno odsustvo Kurtovog ranijeg pevanja-mumlanja uz svirku (u duhu završne faze klupskog giga). Revis i Harland strpljivo kuckaju u pozadini, uz blaga usporavanja, kreativna posrtanja i tek povremeni double-tempo kao vrhovnu dozu isporučene energije.

Ovaj album neće, naravno, izazvati revoluciju poput hip-hop orijentisanog Heartcore (2003, sa Q-Tipom), niti oduzimati dah poput all-star albuma Deep Song (2005, sa B. Mehldauom, J. Redmanom, L. Grenadierom, A. Jacksonom i J. Ballardom). Ali, u raznovrsnoj diskografiji Kurta Rosenwinkela ima svoje logično mesto – kao zvučni odraz sreće uhvaćen u momentu vremena.

Kurt Rosenwinkel – gitara

Eric Revis – bas

Eric Harland – bubnjevi