By 
Dobro je znati da i u 21. veku fri-džez i dalje ima potencijala da ljude isprovocira toliko da pozovu policiju, a Wyntona Marsalisa da pokaže kako i dalje ima sumnjiv smisao za humor. Larry Ochs je veteran džez avangarde, odgovoran za osnivanje glasovitog Rova Saxophone Quarteta, ali i za saradnju sa velikim, pokojnim Glennom Spearmanom. Njegov trio saksofona i dva seta bubnjeva, star već deceniju, na svom trećem albumu je proširen dodatkom dvoje japanskih muzičara. Satoko Fujii na klaviru i sintisajzerima i trubač Natsuki Tamura gurnuli su zvuk benda prema brzacima eksperimentisanja i Stone Shift je pravo zadovoljstvo slušati.
To jest, ne računajući prvu kompoziciju, snimljenu uživo na kalifornijskom radiju septembra 2007. godine. Evan Parker je svojevremeno potanko objašnjavao kako stabilan ritam i slobodna improvizacija naprosto ne idu jedno uz drugo. Uz ponavljajuće ritmičke strukture prirodno sledi i ponavljanje melodijskih struktura, a iz toga se nekako rađaju i harmonija i fraze. Dok ste trepnuli okom od slobodne improvizacije nastala je mediokritetska „obična“ muzika, nezanimljiva jer instant smišljene fraze i refreni nemaju dovoljno duha i snage. Naravno, Parker je ovu svoju tezu uspešno demantovao svirajući sa Jahom Wobbleom na monumentalnom Passage to Hades, ali Larry Ochs i drugovi kao da nisu ove lekcije naučili na vreme.
Across From Over je, dakle, komad koji ovoj ploči čini vrlo lošu uslugu otvarajući je nesigurnim, neusmerenim džemom muzičara što su uhvaćeni negde između želje da sviraju zaista slobodno i pokušaja da na licu mesta skuvaju zapaljiv gruv. Ne ide im. No, baš kad mračno pomislite kako ne možete da izdržite još četrdeset minuta ove svirke, počinje druga kompozicija, Abstraction Rising i… recimo samo da odavno nije bilo tačnije naslovljenog komada muzike.
Čudo je šta dva meseca i jedan okean razmaka između dva snimanja mogu da naprave. Od ove tačke na dalje, Stone Shift se izmeće u izvanrednu ploču improvizovane muzike koja ume da udari iz sve snage, meljući slušaoca kišom duplih udaraljki i probadajući ga vrištećim duvaljkama, ali i da se smiri, zamisli, i opiše prazan prostor sa jednakom ubedljivošću.
Nije da na ovoj ploči ima ičeg suštinski novog za fri-džez, ali Ochs i ekipa sviraju sa mnogo autoriteta, krećući se od epizode do epizode sa intuitivnom lakoćom, sposobni da osvoje snagom zvuka, ali i snagom tišine. Ochsov napukli, bluzom natopljeni tenor, ali i piskavi, bezobrazni sopranino dobijaju izvrsnog sparing partnera u Tamurinoj trubi koja skakuće od prigušenih onomatopeja do spiralnih uzleta na krilima anđela Donalda Aylera, preminulog upravo u periodu između snimanja prve i ostale tri kompozicije na ovoj ploči.
Scott Amendola i Donald Robinson se izvrsno dopunjavaju, svirajući neretko kao jedan jedini bubnjar sa blagorodnim viškom udova, a divlja karta koja ovoj ploči daje poseban kvalitet je svakako Fujiina kreativna nervoza. Dok je i na klaviru vrhunski nadarena za nagle promene smera i raspoloženja, veteranka japanskog džeza (sa stažom od tričavih 48 godina na crno-belim dirkama) se na ovoj ploči gotovo raskalašno prepušta obilju zvukova i boja koje nudi analogni sintisajzer. Pomalo klasična paleta zvukova i tehnika kojom se služi ostatak benda biva potpuno razbucana kada Satoko sa oduševljenjem deteta i autoritetom poluvekovnog profesionalca izvrne njihove zvučne slike naopačke svojim radikalnim gestovima. Muškarci, ipak, promene hvataju u letu, pa se ovaj album sve više razgranava u fascinantno drvo zvukova i prizora koje je na kraju nemoguće obuhvatiti jednim pogledom.
Larry Ochs – tenor saksofon, sopranino
Satoko Fujii – klavir, sintisajzer
Natsuki Tamura – truba
Donald Robinson – bubnjevi
Scott Amendola – bubnjevi
By 
