Lazar Novkov & Frame Orchestra: Godina (SKC Novi Sad)

Novosadski harmonikaš, multiinstrumentalista i kompozitor Lazar Novkov je, kako i sam kaže, još kao dete spontano isticao svoj talenat pevajući po komšiluku, pa je i prvi album koga potpisuje kao lider sopstvenog malog orkestra dobar odraz kako njegovog talenta, tako i spontanosti. Ne da je ova muzika nastala spontano, naprotiv, radi se o realizaciji projekta koji je započeo još 2009. godine, kada je Novkov odlučio da konstruiše album koji će „govoriti o dva prijatelja: radosti i tugi“, prateći ih iz meseca u mesec tokom čitave godine.

Spontanost o kojoj pričamo sadržana je pre svega u stilu kojim Novkovljeva mala banda muzičara razigrano izvodi njegove kompozicije, pažljivo sklopljene plesne komade kamernog senzibiliteta i uličnog šarma. Novkov je čovek sa popriličnom kilometražom – snimao je sa Killo Killo i Drum ’n’ Zez – i ovim albumom pokazuje da ima šta da kaže i u muzici čiji se šmek može opisati kao starinski.

Ako pod world music etiketom podrazumevate tradicionalnu, narodnu muziku, vreme je da proširite horizonte: ovaj album je kolekcija mahom plesnih komada baziranih na tangu, koji bi se pre dali opisati kao srednjeevropska muzika za sitnu buržoaziju, nešto što gradska  gospoda i dame slušaju u finim kafanama, ili nešto što biste čuli u nekom vojvođanskom rimejku filma „Montevideo, Bog te video“. Izvedena uz sasvim pritajene tragove džeza, „Godina“ je suptilna u svojim emocijama: u „Januarskom plesu“, recimo priču vodi violina nežnom temom koja ne gubi šarm ni u stakato pasažima, a iako je „Sneguljica iz Februara“ postavljena na džezi osnovu kontrabasa i udaraljki, međuigra harmonike i violine je njen prevashodni motiv – ovo je plesna muzika uz koju se više pije i klima glavom nego pleše.

Sklopljene oko dostojanstvenih radosti i diskretnih tugovanja, kompozicije na „Godini“ su šarmantne i nenapadne ali se ne daju svesti na puki tapet. Nedostaje im malo krvi, to je istina, i Boris Kovač u ulozi producenta snimanja je možda mogao više da učini na uvođenju drame i napetosti u jednu inače posve smirenu priču. Dah sentimentalnosti, možda i nostalgije, dominantan je na ovom albumu pa iako muzika nikada zagazi u močvaru plitkih emocija, čini se da joj nedostaje malo drskosti da se vine iznad svoje veoma prijatne forme i zapeva ličnijim glasom.

No, možda je to samo stvar senzibiliteta. Ovo je muzika koja svakako ima identitet i sigurna je u svojim nežnim plesnim formama. „Julka“, recimo, podiže tempo i asocira na letnje plesove i prijatnu vrućinu, „Septembarski doručak“ je džezu najbliža sa svojom svingujućom pratnjom i solistima koji izvode možda najtamnije motive na ploči, a „NovembarSKA“ je uprkos imenu još jedan tango, setan i tih, kao da se o plesu samo misli ali se nikada zaista ne zaigra.

Pristojna i nadevena nežnim sentimentom, „Godina“ je ploča koju je teško ne simpatisati, pamtiti njene lepe teme i prisećati ih se u mnogim trenucima koji dolaze. No, da li ćete je zaista voleti i vraćati joj se u ponovljenim slušanjima, zavisi od toga da li od muzike zahtevate da vas zgrabi za lice, i drži vam pažnju silovitošću koja ne poznaje pristojnost i izgovore. Lazar Novkov će radije pustiti da njegova ploča put do vašeg srca izbori lepim vaspitanjem, manirima i pakovanjem diska u formu kalendara. Poštujemo.

Spisak numera: Januarski ples; Sneguljica iz Februara; Martin moll; Šarmantni gospodin April; Mai; Lepi Jun; Julka; Avgust Suton Šor; Septembarski doručak; Oktobarski Tango; NovembarSKA; Decembarsko Leto

Muzičari: Vladimir Ćuković – violina; Siniša Mazalica – kontrabas; Milan Nenin – gitara; Branko Bošković – udaraljke; Ivan Burka – marimba; Vladimir Opsenica Rus – gitara; Lazar Novkov – harmonika