Lean Left – The Ex Guitarists meet Nilssen-Love/Vandermark Duo: Vol. 1 (Smalltown Supersound)

Saksofonista Ken Vandermark i bubnjar Paal Nilssen-Love svirali su zajedno u toliko kombinacija da je za njih duo varijanta nešto što bi mogli da rade u snu. Čuje se to u prvih desetak minuta ovog dve godine starog snimka sa koncerta u Amsterdamu dok Vandermark valja lake, raspoložene melodije preko Loveove kiše virblova i činela.

Tenorista ovde pruža čitav svoj repertoar, od jecaja koltrejnovskih kosmičkih balada, preko vrištavih uzleta, sve do fanki rifova. Nilssen-Love ga naravno prati, verovatno zatvorenih očiju, provlačeći razgoropađenu poliritmiju sa takvom lakoćom da slušalac ne može a da se malo ne naljuti što se ovolika artiljerija troši na ovako lake mete.

Nilssen-Love je složen i maštovit čak i u najprostijoj pratnji, ali to ne znači da on i Vandermark svakim svojim pokretom pretvaraju vodu u vino i olovo u zlato. No, baš kad zapreti opasnost da se sve izmetne tek u dobru fri-džez glumu, Vandermark kreće sa ponavljanjem i variranjem proste trotonske melodije. Love ispod nje baca sumanute bubnjarske fraktale a onda se na bini pojavljuju i Terrie Hessels i Andy Moor, gitaristi najdugovečnijeg aktivnog anarhopank benda na svetu i muzika odjednom dobija ne tri, već najmanje četiri dimenzije.

The Ex su, naravno bend koji je toliko otvoren za druge senzibilitete i žanrove da jednako lako sviraju sa Sonic Youth, Instant Composers Pool i Melakuom Belayeom a pre nekoliko nedelja smo u Beogradu mogli da vidimo kako moćno zvuče uživo i kada samo sviraju svoje pesme.

No, slobodna improvizacija je nešto drugo i mnogi je rok muzičar polomio zube pokušavajući da mentalitet godinama uzgajan na taktu, temi i harmoniji prilagodi okruženju u kome je jedino pravilo da pravila ne važe. Baš je to linija razdvajanja koja The Ex stavlja daleko iznad mnogih kolega. Njihov anarhizam toliko je dosledno preslikan u muziku da bi se o ovoj ploči mogle napisati čitave disertacije na temu kulturnog senzibiliteta, discipline slušanja i građenja zajedničkog jezika na naizgled sasvim suprotnim polaznim osnovama.

Drugim rečima, ovo je ploča koja nas iznova podseća kako je slobodna improvizacija apsolutno najuzbudljivija muzika na svetu kada muzičari koji je izvode nemaju ispred sebe baš nikakav plan pa se za svaki sledeći zvuk, notu i udarac bore kao da im život od toga zavisi.

Naravno, sve je naizgled prosto u prvih nekoliko minuta saradnje dok se Norvežanin i Amerikanac još drže teme i ritma. Gitare ovde samo podebljavaju farbu na čvrstoj građevini jasne muzike, ali nedugo potom zvuk se rasipa u anarhične rukavce čiste improvizacije i Moor i Hessels u njima plivaju sa fantastičnom sigurnošću.

“Malo zvukova – puno muzike” je geslo kog se drže svi muzičari na ovoj ploči (čak i Love), otržući se impulsu – jačem nego obično, zahvaljujući amplifikovanim instrumentima – da se iz ponora nesigurnosti spasu samo dizanjem velike buke. Ništa od toga, jer ovo je žestoka svirka, ali svirka sastavljena od dobro odmerenih gestova svakog od učesnika, sa gitarama koje savršeno otvaraju alternativne putanje kroz Vandermarkov sigurni monolog.

Na drugim mestima, saksofonista prepušta ostatku ekipe da gradi priču, ubacujući umesne fraze gde god treba. Epizode žestoke, ritmične svirke ali i diskretnih meditacija na klarinetu ne dopuštaju publici da se opusti ni jednog momenta, a kada na bis ekipa isporuči razbijački troipominutni komad totalne anarhije četiri uma koja misle različito dok rade zajedno, pomisao da smo slušali savršenu transatlantsku kombinaciju slobodnog džeza i anarhičnog roka je toliko prirodna da ono „Vol. 1“ iz naslova sada zvuči kao skoro nepodnošljivi cliffhanger.

Ken Vandermark – tenor saksofon, klarinet

Paal Nilssen-Love – bubnjevi

Terrie Hessels – gitara

Andy Moor – gitara