By 
Već od prvih Scofieldovih koraka na sceni bilo je jasno da je predodređen za velika dela – kao mladića angažovali su ga velikani Chet Baker, Billy Cobham, Gerry Mulligan, Charles Mingus, osamdesetih svira u bendovima Milesa Davisa, a spisak muzičara s kojima sarađuje od tada je prava enciklopedija džeza, u kojoj i sam zauzima značajno mesto. Debitantski bendliderski album snima 1977. godine, a trio sa Steveom Swallowom i bubnjarem Billom Stewartom će biti svojevrsna konstanta i okosnica njegove karijere, prožete samim uspesima i priznanjima, od kojih je poslednje u nizu Grammy nagrada za najbolji džez album upravo ove godine – „Past Present”.
Scofieldov svirački stil odlikuje kako raznovrsnost, tako i tehnička potkovanost u svim žanrovima koji su mu dragi. Klasičan bap, fank, bluz, soul, džez-rok, sve su to sastojci koje majstor gitare izlaže na elegantan, pitak i nadahnut način. Njegova karijera je po svim kriterijumima „struke” više nego uzorna, konstantna i ne nazire joj se ni kraj ni posustajanje. U svojoj 65. godini John Scofield niti mora niti oseća poriv da se bilo kome dokazuje, te s uživanjem snima albume koji niti prate trendove niti ih nameću, već odišu jednostavnom iskrenošću i ljubavlju prema muzici.
U tom ključu treba doživeti i aktuelni Scofieldov album „Country For Old Men”, čiji je naziv šaljiva asocijacija na filmsko remek-delo braće Koen „No Country For Old Men”, ali i direktna sugestija za njegov muzički sadržaj. Kao što već pogađate, američki gitarista predstavlja vlastito viđenje kantri muzike u džez aranžmanima. Hank Williamsova „I’m So Lonsome I Could Cry”, „Jolene” od Dolly Parton i mnoge druge popularne numere predstavljaju Scofielda u novom žanrovskom okruženju, ali prepoznatljivog i pouzdanog stila u kome je tradicionalna američka muzika oduvek zauzimala važno mesto. Još jednom u društvu svojih višedecenijskih saradnika Stevea Swallowa i bubnjara Billa Stewarta, kojima se u formaciji kvarteta pridružuje pijanista i orguljaš Larry Goldings, Scofield će u Pančevu predstaviti materijal dok je još „vruć”, tokom premijerne evropske turneje!
Myrin uspon počinje sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada se školuje kod legendarnog čikaškog saksofoniste, flautiste i kompozitora Henryja Threadgilla, veterana američke džez avangarde. Među njenim profesorima tih godina našli su se i Jaki Byard i Don Pullen, te je s ovih sjajnih startnih pozicija krenula prvo u strpljivo stažiranje pre lansiranja vlastite karijere – kako red nalaže. Kao bendlider se afirmiše od devedesetih nastupajući u nizu različitih postava, u najboljem maniru vrednih autora koji se ne zadovoljavaju rutinom i uhodanim stazama. Otuda i ne čudi izlet u Indiju, gde se bavi tamošnjom muzikom, te se nakon povratka u SAD pozicionira ne samo kao „prisutna” umetnica već i neko čiji kvalitet priznaju renomirani kritičarski autoriteti i fondacije.
Na bogatom spisku Myrinih priznanja nalazi se nekoliko titula u izborima veoma relevantnog američkog Udruženja džez novinara – bila je kompozitor godine (2004) i pijanista godine (2008. i 2009). Dobitnica je brojnih stipendija (Fulbright, New York Foundation for Arts, Guggenheim Fellowship), i rado je viđen saradnik brojnih muzičara vitalne njujorške scene. Neuhvatljivog stila, od perkusivnih kaskada po klaviru do istančanog lirizma, još više se ističe kao kompozitorka koja veoma složene i iznenađujuće ideje uspeva da uklopi u koherentan sistem i logične, prefinjene, fluidne aranžmane. Upravo takva je njena aktuelna postava u kojoj će predstaviti sam krem moderno-kreativne i avangarde scene – gitaru svira Liberty Ellman (dugogodišnji saradnik Henryja Thredgilla), kornetista je Ron Miles, basista Stomu Takeishi, dok specijalno za ovu turneju mesto bubnjara zauzima maestralni Gerald Cleaver.
By 
