By 
Svoju muzičku odiseju Lionel Loueke je započeo na Obali Slonovače, nastavivši je nakon toga u Parizu. Put ga je dalje vodio preko bostonskog Berklee koledža, i konačno do Thelonious Monk Institute Of Jazz u Los Anđelesu, gde sa svojim triom (Massimo Biolcati i Ferenc Nemeth) dobija priliku da unapredi znanje uz podršku Herbieja Hancocka i Waynea Shortera.
Hancock ga angažuje u studiju i prima u svoj prateći bend (istini za volju, za turneju koja je imala izrazito tezgaroški karakter), a kroz ovu saradnju Louekeovo ime postaje poznato širem džez auditorijumu. Nakon izuzetno uspešnog Blue Note debija Karibu (2007), američki magazin DownBeat ga dve godine za redom proglašava za najveću nadu među džez gitaristima. Meteorski uspeh je za muzičara iz Benina, male zapadnoafričke države, bio prilično neočekivan. Pre mesec dana se pojavio, ponovo u izdanju Blue Notea, i njegov novi album Mwaliko.
Loueke je gitarista koji se oseća komforno kako u afričkim, tako i u brazilskim i tradicionalnim bi-bap ritmovima. Ovde je akcenat upravo na ritmu jer Louekeov stil, i pored harmonske i svake druge prefinjenosti, ima jako izražen perkusivni karakter. Kompozicije često započinje jednostavnim akordima, reharmonizujući ih nakon toga i koristeći kao izuzetno moćnu i bogatu paletu u svojim zvučnim zahvatima, koji često poprimaju i vizuelne kvalitete (svojevremeno ga je Herbie Hancock okarakterisao kao “neustrašivog muzičkog slikara”).
Na Mwaliko se može čuti višeslojnost Louekeovog instrumenta, satkana od akustičnih i električnih momenata. Gitare sa najlonskim žicama i interesantni tremolo-efekti koji podsećaju na orgulje, kao i specijalno za njega izrađena gitara koja mu omogućava da koristi i jako niske bas tonove, pomažu mu pri stvaranju punog zvuka.
Dueti sa Angelique Kidjo (koja ne samo što je iz iste države, nego i iz istog gradića kao Loueke) pokazuju ritmičku i melodijsku verziranost ovo dvoje muzičara: u interpretaciji afro-pop hita Ami O i beninškom tradicionalu Vi Ma Yon, za koje ih oboje vezuju određene emocije.
Sličan put kao Loueke imao je i kamerunski basista Richard Bona, koga je otkrio Joe Zawinul. Za njega se može reći i da je utabao put afričkim muzičarima izvanrednog potencijala. Osim što su zaista vrhunski instrumentalisti i što su implementiranjem svojih afričkih korena u moderni džez itekako ostavili traga na današnjoj sceni, i Loueke i Bona su bravurozni pevači. Dva dueta na ovom izdanju dokaz su izuzetnog talenta dva bliska prijatelja. Melodije, sketovi, pucketanje jezikom (takozvani klik-glasovi) ili simultano pevanje i sviranje solo deonica zvuče jako fluidno i jednostavno, stavljajući u drugi plan tehničku kompleksnost njihove izvedbe.
Za razliku od u biti pop orijentisanih vokalnih dueta, viđenje Wayne Shorterove Nefertiti u duetu sa bubnjarem Marcusom Gilmoreom uplivava u nešto apstraktnije vode. Ova numera je rezultat spontanog sešna dva muzičara, gde je samo jedan studijski pokušaj bio dovoljan da se snimak nađe na ploči.
Louekov regularni trio (koji nastupa pod nazivom Gilfema) može se čuti na tri od 12 kompozicija. One su ponajviše u duhu tradicionalnog bi-bap zvuka, i na njima bend zaista zvuči kao skupina koja dugo funkcioniše zajedno i dobro se razume.
Mwaliko neće ovog izuzetnog gitaristu gurnuti miljama napred, kao što je to bio slučaj sa prethodnim diskom, ali će ga sigurno učvrstiti na poziciji jedne od najautentičnijih figura današnje džez scene.
Lionel Loueke – gitara
Ferenc Nemeth – bubnjevi (2, 7, 10)
Massimo Biolcati – bas (2, 7, 10)
Angelique Kidjo – vokal (1,9)
Eperanza Spalding – bas i vokal (3, 5)
Richard Bona – bas i vokal (4,12)
Marcus Gilmore – bubanj (8)
By 
