Lucien Dubuis Trio & Marc Ribot – Ultime Cosmos (Enja Records)

Na prvo slušanje nekog od albuma švajcarske postave Lucien Dubuis Trio, nikada ne biste pogodili da se radi o Evropljanima. Ovaj bend se veoma snažno oslanja na tradiciju njujorških dauntaun džez-rok bendova iz poslednje tri decenije, pa ni dugogodišnja kolaboracija sa Marc Ribotom nije preterano iznenađenje. Zajednički nastupi sa jednim od najraznovrsnijih gitarista današnjice (i članom raznih postava Johna Zorna, Dave Douglasa, Toma Waitsa…) datiraju još od samog okupljanja trija 2005. godine, a na trećem albumu, Ultime Cosmos, po prvi put je došlo i do studijske saradnje.

Iako se ni za prva dva albuma Lucien Dubuis Trija (alt saksofon/kontrabas klarinet, bas gitara/gitara i bubnjevi) ne može reći da su loši, tek sa ovim izdanjem dolazi do iskoraka koji nagoveštava stilski zaokružen izraz. Ovoj postavi nikada nije bio problem da napravi efektnu pesmu i da zaprži čorbu vratolomnim, zabavnim improvizacijama, ali je takvih „hitova“ ipak bilo premalo – ostatak materijala bi uglavnom ostavljao utisak rutinskog nabacivanja hrpe sola i otaljavanja posla.

Kao da su i sami postali svesni da stvar negde škripi (a možda im je i baš Ribot skrenuo pažnju), Lucien Dubuis i družina ovde mnogo promišljenije pristupaju stvaralačkom radu, redukujući „sviranje radi sviranja“ na sam minimum. To se najpre ogleda u kompaktnim, promišljenim aranžmanima, i uglancanoj (ali ne i sterilnoj) produkciji, koja bend još više pomera iz anarhično-slobodarskog diskursa ka harmoniji i gotovo pop/rok strukturi pesama.

Za dočaravanje atmosfere albuma najviše su paradigmatične prve dve numere. Naslovna Ultime Cosmos je – slobodno možemo reći – melodični hit lako zamisliv i u dnevnoj rotaciji komercijalnih radio stanica, u kojoj Dubuis atraktivnim balansiranjem između melodičnih sola i gotovo perkusivnih tonova u najnižim mogućim registrima kontrabas klarineta pravi sjajnu podlogu razigranoj rokerskoj personi Marca Ribota. Već sledeća numera Bal Les Masques (originalno odsvirana na debi albumu Tovorak) donosi još izraženije Dubuisovo poniranje ka najdubljim bas linijama jednog od najneobičnijih duvačkih instrumenata, ali i ovde Ribot otima šou – kroz dab/rege podlogu originala on demonstira svu raskoš vlastitih interesovanja, šetajući od uzavrelog latino melosa do klasičnog roka i bluza, i nazad. Kako u ovoj pesmi, tako i na čitavom albumu, još više od širine izraza imponuje Ribotova posvećenost oblikovanju i ulepšavanju svakog tona, po čemu će ovaj lucidni gitarista više podsećati na strpljivog i senzualnog vajara koji umire u lepoti nego na proračunatog arhitektu zvuka.

Dramatična Space Invaders donosi još jedno nadigravanje kontrabas klarineta i Ribotove lepršave surf-rok-bluz gitare, u Ayarashiki čuju se i naznake hard-rok melosa koji ovoga puta pravi podlogu Dubuisovim frenetičnim solima na alt saksofonu, baš kao i u zapaljivoj Djidjzd. Future Rock 1 i Future Rock 2 koketiraju sa fanki zvucima, dok će u Shit Love bas gitarista Roman Nowka čak i zapevati…i na ostatku ploče, raznovrsnost je zagarantovana. Pomenimo i da uz ovaj CD ide i bonus DVD izdanje, na kome se nalazi nekoliko snimaka sa proba i koncertnih nastupa.

Kada za neki džez bend čujete da se okrenuo popu/roku i da je uglancao produkciju i aranžmane, lako će vam pasti na pamet da se radi o nekoj vrsti autorskog kompromisa ne bi li se došlo do šireg auditorijuma. U takvoj pomisli sigurno da ima istine. Ali ako je rezultat dobar kao na ovom albumu, preostaje vam samo da cinični intelekt ostavite po strani i prepustite se čistom slušalačkom užitku.

Lucien Dubuis – alt saksofon, kontrabas klarinet

Roman Nowka – bas gitara, gitara, vokal

Lionel Friedli – bubnjevi

Marc Ribot – gitara