Lucky 7’s – Pluto Junkyard (Clean Feed)

Još od šezdesetih godina prošlog veka i pojave avangardne postave Art Ensemble of Chicago, te osnivanja udruženja AACM (Association for the Advancement of Creative Musicians), Čikago je nezaobilazan centar najuzbudljivih strujanja na džez sceni. Osamdesetih i devedesetih Njujork će polako preuzeti primat na ovom terenu, a neki od najkreativnijih čikaških muzičara, poput saksofoniste Henry Threadgilla ili bubnjara Hamida Drakea, u narednom periodu više će vremena provoditi na istočnoj obali nego u gradu u kome su stekli afirmaciju.

Nagoveštaj novog odnosa snaga između dva vodeća džez centra u SAD usledio je početkom prošle decenije, kada je pod svetla reflektora dospeo ambiciozni post-bap i fri-džez saksofonista Ken Vandermark, svrstavši se u tren oka među najuzbudljivije džez muzičare današnjice. Vodeći nekoliko različitih postava podigao je čitavu scenu na noge i afirmisao nekolicinu izvanrednih muzičara, među kojima će u ovoj deceniji prednjačiti trombonista Jeb Bishop i supertalentovani saksofonista Dave Rempis.

Stižemo i do aktuelnog trenutka: Vandermark je postao prepoznatljiv brend i bezmalo institucija. Rob Mazurek se odvojio od Chicago Underground projekata i pravi sve bolje albume. Ko god je prodefilovao kroz postavu Vandermark 5, postao je respektabilno ime ne samo na lokalnoj sceni. Mlade snage koje nemaju (direktne) veze s prethodnom generacijom čikaških avangardista pomaljaju se iznad horizonta, a neki od njih, poput sastava Mike Reed’s Loose Assembly i Keefe Jackson’s Fast Citizens, posetili su ove godine i beogradski Ring Ring festival.

Ako ste već počeli da se pitate kada ću da prozborim koju reč o albumu i zašto sam krenuo od Kulina Bana, imajte u vidu da je sastav Lucky 7’s nastao kao logična i neminovna posledica svega što se dešavalo u poslednjih 15 i više godina na čikaškoj džez sceni, a bogami i malo šire.

Jedan od ključnih podataka za ovu priču je odlazak Jeba Bishopa iz benda Vandermark 5 pre tri godine, nakon čega se ovaj trombonista veoma ambiciozno posvetio sastavu The Engines i bendu kome posvećujemo ovaj tekst. Druga bitna okolnost je dobro poznata i onima koje džez ni najmanje ne zanima – fatalni uragan Katrina, koji je prouzrokovao migraciju svakolikog ljudstva iz Nju Orleansa, pa samim tim i velikog broja muzičara iz ovog grada. Među njima su bili trombonista Jeff Albert, šef novog benda uz kolegu po instrumentu Bishopa, kontrabasista Matthew Golombisky i bubnjar Quin Kirchner, koji su se takođe priključili ambicioznom projektu. Ostali članovi Srećne sedmorke su saksofonista Keefe Jackson, kornetista Josh Berman (iz Jacksonovog benda) i maestralni vibrafonista Jason Adasiewicz (Loose Assembly, gostovao na poslednjem albumu Roba Mazureka).

Nakon ne toliko zapaženog živog prvenca Farragut iz 2006. godine, Lucky 7’s prelaze na mladu ali već etabliranu portugalsku etiketu Clean Feed, koja svesrdno afirmiše perspektivne i avanturi sklone muzičare. Stiču se preduslovi da sedmorka privuče pažnju ljubitelja modernog džeza sa svih meridijana.

Na aktuelnom albumu Pluto Junkyard susreću se dva koncepta – Bishopovo razrađivanje post-bap i fri ideja nasleđenih iz Vandermark 5, i Albertov devijantno-sinematični tretman tradicionalnog njuorleanskog brass stila. Već od prvih taktova i zvukova prefinjenog Adasiewiczog vibrafona povrh kojeg nas dramatična duvačka sekcija temom priprema za nizanje sola, ali i promena ritma i tempa u uvodnoj #6, jasno je da ovo nije tek jedan u nizu solidnih albuma čikaške ekipe. Prelasci iz stabilnog baperskog ritma u tihe pasaže bez bubnjeva i natrag, odigravaju se sasvim prirodno i neosetno. Naslovna Pluto Junkyard nakon lenje i labavo strukturirane teme spušta se preko opakih trombon-bubanj brejkova u spori ritam, da bi se u numeri Ash tempo konačno ustalio, vraćajući nas na početnu međuigru vibrafona i duvačke sekcije, koja obeležava čitav album. Cultural Baggage je još jedna izvanredno komponovana, skokovita numera, koja melodijsko nasleđe Erica Dolphyja smešta u moderan kontest, te konačno izbacuje u prvi plan Keefa Jacksona i njegovo frenetično soliranje na saksofonu.

Na ostatku albuma pesme će dosta oscilirati i kvalitetom i stilom. Uravnoteženo baladerska Afterwards i avant-baperske Jaki’s Walk i Sunny’s Bounce nimalo neće zaostajati za najboljim momentima na albumu, a i same će biti pune diskretnih, sofisticiranih finesa. Paradoksalno, Lucky 7’s su najmanje zanimljivi a najviše usiljeni kada se svojski trude da zvuče moderno, što posebno dolazi do izražaja u rokerskoj The Dan Hang, sasvim banalnoj nakon silnih kompozitorskih i aranžerskih bravura na ostatku albuma. U tu zamku delimično upadaju i u Future Dog, kojom tek parafraziraju stil modernih brass orkestara, ali ipak uspevaju da se iskobeljaju kroz niz raznovrsnih aranžerskih varijacija.

Pluto Junkyard možda i ne nudi konstantu u kvalitetu ili preciznu autorsku viziju, ali je zato prepun uzbudljivih ideja nabacanih na gomilu i lucidnih minijatura od kojih se ledi krv u žilama. Kada se Lucky 7’s još malo uhodaju i počnu da razmišljaju kao pravi bend, a ne kao grupa muzičara okupljenih oko „projekta“, biće spremni i za ulazak u sam vrh savremene džez scene.

Jeb Bishop – trombon, gitara (8)

Jeff Albert – trombon, bas trombon

Keefe Jackson – tenor saksofon

Josh Berman – kornet

Jason Adasiewicz – vibrafon

Matthew Golombisky – kontrabas, električni bas (8)

Quin Kirchner – bubnjevi