Majamisty TriO: Love (Cosmic Sounds)

Dve je i po godine proteklo od debitantskog ostvarenja novosadskog trija, a da li su okolnosti u međuvremenu stvorile iole prijatniju klimu za endemizam ovoga tipa, pitanje je koje usled svoje suvišnosti ne ište ikakav odgovor. Samo nesvakidašnji entuzijazam pijanistinje i liderke trija Maje Alvanović, koji na prvo mesto stavlja veru i radost koju crpi kroz muziku koju stvara, omogućio je da, posle silnih peripetija, nimalo netipičnih za prezentovanje umetničkog dela na ovom prostoru, svetlo dana ugleda i njihov drugi album – “Love”. A on opet, koliko god je prvenac  pobrao hvale i publike i kritike, odiše samouverenošću umetnika koji je na pravom putu da unutrašnje pobude autora oblikuje upravo po svom nahođenju.

Na prvo letimično slušanje, u odnosu na debi nema preteranih stilskih zaokreta. Štaviše, mnoge kompozicije s ove ploče su toliko dugo u koncertnom repertoaru benda, da su zajedno sa starim materijalom postale integralni deo njihovog scenskog izraza, uspevajući da se koncepcijski pokažu kao odlična nadogradnja starom materijalu.

“Thin Moon” počinje suptilnom uvertirom, uvođenjem tek diskretne dramatike kroz unis sva tri instrumenta, da bi se dalje, iz pseudo latino poleta, razlila u srednji kontemplativni deo vođen Malininim gudalom, te na kraju se logički razrešio. Razrešenje je možda  i preuranjeno, ali očekivati svitu dužu od skoro osam minuta (koliko traje “Thin Moon”) u funkciji uvodne kompozicije imalo bi možda i blagi kontraefekat na slušaoca koji se prvi put hvata u koštac sa ovom zbirkom. Stoga je njeno eventualno razrađivanje moglo biti rešeno povlačenjem na poziciju broj dva setliste. Tamo se našao prvi “singl”sa ploče, “Suddenly Japan”, kompozicija sličnog senzibiliteta srednjeg tempa i zarazne teme, podvučene neobičnim metričkim akcentovanjem uvek maštovitog i vrcavog bubnjara Ištvana Čika. Ono u srednjem delu Alvanovićevoj i Malini ne daje preteranu slobodu da se razmašu,  ali im pruža priliku za lepo osmišljene  poluimprovizovane pasaže.

Za glas i senzibilitet Aleksandre Drobac smo u nekom od prethodnih osvrta ukazali da je savršen izbor pridruženog  četvrtog instrumenta, a  kompozicije “Rain Dots” i “Little Cosy Keysy House” samo potvrđuju tezu. Raspevane kapi kiše u prvoj i čavrljanje razgrajanih ptičica u drugoj, ubrizgavaju poseban život i atmosferu brižno razrađenim kompozicijama pijanistkinje.

Preko elegantnog valcera “Chat with Gagarin”, koji već dugo kao sastavni deo koncertnog repertoara pleni i svojim hitoidnim potencijalom, stižemo i do epskog trenutka, zamišljenog verovatno kao fokalni momenat ploče. Sedmoipominutna “Mustard Fields”, naime, u prvi plan stavlja dvojicu gostiju čiji je doprinos zamišljen kroz proširenje sonične slike i raznovrsnosti. Vizantijsko sazvučje kakvo je na intrigantan način u džez okrilje uveo Miloš Petrović, donosi, međutim, možda i najslabiji momenat na ploči.

Na stranu klišeizirana vodeća tema, največi problem se ovde tiče gostujućeg gitariste – Norvežanina Gislea Torvika, i to na dvojakoj osnovi. Kao prvo – saharinska komponenta koju solo gitariste ubrizgava je i predvidiva, ali i bespotrebna u već suverenoj i stilski izgrađenoj zvučnoj slici trija. Drugo – u samom miksu (koji je na nivou cele ploče, za naše uslove, urađen izuzetno dobro) gitarista štrči i nameće se kao nakalemljeni, a nikako integralni sastojak ove smese.  Suptilno uvođenje Subotičanina Bunforda Gabora je u datoj konstelaciji, opet, zvučno opravdano, kako u pozadinskom podvlačenju atmosfere (tenor), tako i u kratkom, ali prijatnom sopranskom solou.

Iz koncertnog repertoara prepoznajemo odličnu, dinamikom i obrtima prošaranu (no usled repetitivnosti glavne teme za nijansu dužu nego što je potrebno) “Coolah Trance”. Radi se o simpatičnoj igri reči koja cilja na autoprevoznika Kulu Trans, gde dotična kompozicija autentično prezentuje putešestvije raskimatanim autobusom ove firme, te ugrađuje u sebe i jednu ekspresionističnu snenu sekvencu. Jedan od najboljih, a svakako najduhovitiji komad iz arsenala Majamisty Trija.

Vrhunac ove zbirke, barem onaj emotivni i duhovni, dolazi ipak sa njegovim završnim tonovima. Koncept ljubavi kao lajtmotiva i pogonskog goriva kroz život previše je rabljena i izlizana tema globalnog svetskog kulturnog nasleđa, bilo da se radi o muzici, filmu, kniževnosti, slikarstvu. Ali kada ga Maja, suočena sa još uvek svežim ranama usled gubitka bliske osobe, revidira u zaključnom komadu, po kome je i album dobio ime, neočekivano dobija na aktuelnosti i intenzitetu. Zahvaljujući izuzetnom doprinosu još jednog gosta, trubača Damira Bačikina, koji toplim tonom dodaje u celu priču i kapljicu strasti uzburkane španske krvi, pijanistkinja  gradacijski  slaže mozaik. Kreće od tuge i gotovo beznadežnosti, a završava ga – kako drugačije do slavljenjem ljubavi, jedne od retkih impresija koje ne blede i ne iščezavaju pod naletom vremena.

U nekim normalnim uslovima bi se album “Love” posmatrao i kroz  vizuru upitanosti,  da li je Majamisty TriO prebrodio čuveni sindrom drugog albuma, od kog često boluju bendovi koji imaju uspešan debi,  kao što je to bio “Mistyland”. U uslovima kakvi jesu, posebno na polju umetničkog izraza kakvog neguju Novosađani, okolnost gde smo u obliku fizičkog izdanja (izdavač obećava čak i vinil) uopšte dobili naslednika prvenca, treba sama po sebi da raduje. A ako bismo se pravili da je sve kako bi u ovoj branši hipotetički trebalo da bude, odgovor je –da. Majamisty TriO su drugim izdanjem savladali gorenavedeni sindrom, i otišli korak dalje izdanjem koje ga apsolutno ustoličava na vrhu onoga što ovaj žanr (a i daleko šire) ima da ponudi u regionu.

Spisak numera: Thin Moon; Suddenly Japan; Rain Dots; Chat With Gagarin; Mustard Fields; Coolah Trance; Careless Moment; Little Cosy Keysy House; Bloomin’; Love.

Muzičari: Maja Alvanović- klavir, vokal (5,10); Ervin Malina – kontrabas, vokal (10); Ištvan Čik: bubnjevi, vokal (10); Aleksandra Drobac –  vokal (3, 5, 8, 10); Gisle Torvik – gitara (5); Damir Bačikin- truba (10); Bunford Gabor – saksofon (5); Uroš Šecerov – udaraljke (3, 5).