Maja Alvanović, Ištvan Čik i Ervin Malina

U poslednjih par godina sve više se kristališe domaća džez scena koja ne baštini sving, bap i vokalnu tradiciju, već nastoji da izgradi autorski izraz na muzici svog vremena. Među njima se naročito ističu pijanisti; Dejan Ilijić predvodi niški neo-fjužn sastav Eyot, a Aleksandar Jovanović akustičnu trojku Woodcock Group, stacioniranu u Beogradu, koja je prošle godine izdala debitantski album Water Stories.

Nešto severnije od njih, u prestonici Vojvodine, pre par godina je bez previše pompe započeo s radom Majamisty Trio. Iako sam tada primetio najavu njihovog prvog koncerta, ovo ime mi nije zadržalo pažnju, sve dok nisam saznao da ritam sekciju čine bubnjar Ištvan Čik i kontrabasista Ervin Malina. Kako sam već godinama fan ovog dvojca, ponajviše zbog njihovih odličnih koncerata sa Szilardom Mezeijem, morao sam biti makar malo zaintrigiran.

Ubrzo sam saznao da postavu predvodi Maja Alvanović, široj javnosti malo poznata pijanistkinja iz klasičarskog miljea, a nekoliko kratkih audio klipova upućivalo je na delikatan autorski izraz blizak ECM produkciji. U par numera tu je i gostujuća pevačica Aleksandra Drobac-Čik, koja pesme boji vokalizama, bez tekstova. Možda i više od svega toga me je obradovalo saznanje da s još jednom pijanistkinjom – Irinom Mitrović – čini polovinu klavirskog dueta Majrina, koji interpretira dela fantastičnog pijaniste i meni dragog Piazzollinog saradnika Pabla Zieglera.

Koncert u beogradskom Studenjaku decembra 2010. ubedio me je da se radi o sastavu na koji vredi obratiti pažnju, a naredna godina je donela mnogo toga zanimljivog za bend – u avgustu je objavljen debitantski album Mistyland za novosadski SKC, a par meseci kasnije Majamisty Trio je nastupio na Beogradskom Jazz Festivalu, u uvertiri koncerta Duška Gojkovića.

Razgovor koji sledi vođen je krajem leta u novosadskom domu Maje Alvanović, uz sladolede, kafe, grickalice, i pokoje pivo. Sa plejera nas pozdravljaju Hiromi i Esperanza Spalding, a ležerna atmosfera polagano diktira tempo priče.

Jazzin: Ištvane, pre ovog intervjua pričao sam s Majom o tome koliko dugo si prisutan na novosadskoj muzičkoj sceni. Kaže da je te je videla prvi put još pre 15-ak godina; čim te je čula znala je da je to to. „Imaš Ištvana, i imaš druge bubnjare“. Kada si ti prvi put slušao Maju, i kako ti je sve to zvučalo pre nego što ste svirali zajedno?

Ištvan: Maju sam upoznao preko prijateljice Marte Koberski s kojom sam sarađivao u okviru jednog od Szilardovih (Mezei, op.a) kvinteta za pozorište, dok smo radili muziku za predstavu. Te 2001. desio se prvi susret, nakon koga smo se znali „na zdravo“. U nekom momentu bilo je pokušaja da uspostavimo saradnju na autorskim projektima – postavu smo činili Maja, kontrabasista Siniša Mazalica i ja.

Maja: To je bio prapočetak stvaranja Mistylanda koji se stopirao posle samo par proba, zbog nedostatka vremena. Nakon dosta godina, čak pet, usledilo je novo okupljanje u današnjoj postavi.

Ištvan: Pre toga sam je slušao samo jednom ili dvaput u duetu sa Irinom Mitrović. To je klasična muzika, pa nisam mogao da izvučem nikakav zaključak kako bi naša saradnja tekla. Međutim, kroz zajednički rad sam uvideo potencijal za novi izraz, za kombinaciju njene estetike nečeg novog što je autorski i iskreno.

Jazzin: Ervine, kako si ti uleteo u celu priču?

Maja: Samo ti je bilo saopšteno, jel se sećaš? (smeh)

Ervin: Samo mi je bilo saopšteno, da! Sa kumom sviram ex-yu žalopojke po kafićima i klubovima, po Novom Sadu i šire. Ištvan je jednom prilikom svirao sa nama i najavio je da će doći njegovo društvo, a Maja je izrazila želju da se upozna sa mnom. Rekla je da pravimo bend. Ja je pitam „ko svira“, a ona kaže „ja klavir, Ištvan bubnjeve, ti bas“. U sebi sam pomislio „ako je Ištvan tu, onda može“. Rekoh – hajde da probamo, pa šta bude.