Maja Alvanović, Ištvan Čik i Ervin Malina

Jazzin: Kako ste vas dvojica reagovali na novo okruženje, budući da već desetak godina svirate avangardnu muziku sa Szilardom Mezeijem? Da li ste imali otpor ili nedoumicu?

Ervin: Nije to bio otpor, više upoznavanje, pošto s Majom nisam sarađivao niti smo se znali. Znali smo se iz viđenja s Akademije, a i jednom sam bio na svirci Agore, benda u kome je Maja tada svirala. Nije bio problem da probamo, ali samo ako ima smisla, da bude u svrhu muzike. Ona prihvati nešto naše, mi nešto njeno, i tako se to kotrlja.

Ištvan: Meni je ovo svakako bilo osveženje. Već nakon prve-druge probe čak sam izjavio da se osećam kao u nekom spa centru (smeh)! Takav je Majin senzibilitet na klaviru – sve je lagano i bez tenzije, što je i nas opuštalo u odnosu prema našim instrumentima. Svakako je bio prijatan pristup muzici gde ne moraš puno da se fizički uplićeš. Svako od nas vibrira drukčije, ali uspevamo da održimo celovitu sliku, emociju koju treba da nosi neka određena kompozicija.

Jazzin: Da li ti nekad dođe da se raspištoljiš u sred kompozicije, da ubaciš nešto divlje, svoje?

Ištvan: Valjda da, jel’ da?

Maja: Da, da, ima i toga!

Ištvan: U poslednje vreme sam zadužen da osmislim završetke kompozicija. Maja dovrši svoje i uvek kraj ostane nedefinisan, tako da uvek imam neku ideju za kraj… Nekako smo prirodno podelili uloge.

Jazzin: Majo, kako koncipiraš probe? Donosiš li gotove ideje, i na koji način deliš zaduženja?

Maja: Znam šta čujem i to je cilj ka kojem idem. Uglavnom ne zapisujem ništa osim forme i harmonije ali dešava se da ponekad zapišem teme oko kojih se odigrava priča. Međutim, jako volim njihove ideje i kada zajedno dođemo do završnog aranžmana. Sledimo moju zamisao, ali aranžmanski deo onoga što Ištvan i Ervin sviraju je na njima.

Dešava se da njih dvojica, pošto poznaju prirodu svojih instrumenta, dođu do fenomenalnih aranžmanskih rešenja, koja donesu onu pravu karakteristiku po kojoj neka kompozicija i bude prepoznatljiva. Ponekad nam takve ideje promene pravac i kompozicija dobije nov karakter.

Jazzin: Šta je to što generalno želiš od njih dvojice?

Maja: Volim kada bubanj frazira sa klavirom. Obožavam kada Ištvan prati moje šesnaestine i potpuno odsvira moju frazu. Da ga staviš za klavir zvučao bi potpuno isto! Kod kontrabasa mi se između ostalog sviđa kad upotrebom gudala zazvuči kao violončelo. Volim da istražujemo zajedno nove boje.

Sećam se jednog od uputstava koje sam dala Ervinu: „Ti na ovom mestu treba da budeš galeb!“, pošto je atmosfera kompozicije oslikavala morsku pučinu i njen mir. I on je odmah upotrebom flažoleta počeo da oponaša zvuke galebova!

[youtube_video id=”6C4kWZipbCQ”]

Jazzin: Kako si uopšte došla do toga da praviš džez, budući da dolaziš iz sveta klasične muzike?

Maja: Nisam došla na konkretnu ideju da pravim džez. Moja muzika je jednostavno inspirisana slušanjem i praćenjem džeza. Kompozicije su obično nastajale posle nekog dobrog koncerta ili slušanja nekog dobrog albuma.

Jazzin: Koja muzika te je najviše inspirisala kroz slušanje?

Maja: Oko 2003/2004. su krenule da nastaju neke prve kompozicije, baš kad sam pocela aktivno da pratim džez festivale. Ceo život sam slušala Pata Methenyja koji je dosta uticao na moj muzički ukus, a tada sam stvarno puno slušala Dianu Krall – džez standarde već odsvirane milion puta ona je snimila uz fenomenalne simfonijske aranžmane Johnnyja Mandela i kasnije Clausa Ogermana. Ona je meni bila osveženje i u neku ruku uzor, valjda zato sto je žensko kao lider ipak ređa pojava.

Onda sam u nekom trenutku otkrila Azizu Mustafu Zadeh, a naročito mi se svideo njen album Always sa Daveom Wecklom i Johnom Patituccijem na kojem klavir i bubnjevi ostvaruju baš tu vrstu saradnje koju sam spominjala, zajedničko fraziranje… i ja sam tu pala. To je bilo to – to je bilo ono što sam ja htela!

Jazzin: Kako te je Metheny inspirisao? Možda nije toliko uočljivo na prvu loptu.

Maja: Inspirisale su me njegove ideje, način saradnje instrumenata, uplitanje vokala kao novog instrumenta, teme, harmonije, sve. Njegovi albumi su stvarno raznoliki, ni dan danas ih nisam sve preslušala. Ne znam ni koliko ih ima. Neke albume sam izbegavala jer mi jednostavno nisu legli, ali zato na primer tu je album sa Richardom Bonom, Speaking of Now, zatim Secret Story, Offramp, Letter from home…Gledala sam ga i 2004. u Sava Centru.

Ervin: Odlično su pržili…ja sam više gledao basistu i bubnjara nego Methenyja – Antonio Sanchez i Christian McBride. Razvalili su njih dvojica. Sanchez je na kraju svirao solo, jedno vreme samo na dobošu, i forte i piano…. završava solo i ladno nogom stisne po dobošu, super je odradio.

Jazzin: Da li ti je McBride među omiljenim kontrabasistima?

Ervin: Pa, manje više..

Jazzin: Ko ti je bitan, možda kao neki uzor?

Ervin: Pa, nemam baš uzora, tražio sam neki svoj izraz. Naravno, koliko to može ovde. Non-stop se svira, svaki dan je neka druga muzika. Kad sam krenuo malo aktivnije da se bavim džezom, slušao sam Patituccija, ali akustične bendove u kojima svira kontrabas. Bas gitaru manje-više, ali meni se generalno sviđa njegov pristup. Nije se razmetao kao ostali, kad krenu sleping pa udare do besvesti, nego se tačno zna gde se udari palcem, gde se okine žica. Kao da je napisan aranžman.

Dakle, na početku je bio Patitucci, pa se prešlo na McBridea, a od starijih ipak Mingus.