Maja Alvanović, Ištvan Čik i Ervin Malina

Jazzin: Vas dvojica u ritam sekciji uvek svirate zajedno. Postoji li neko intuitivno kapiranje među vama, nešto što sami smišljate, kao kolektivni pristup?

Ervin: Nije da sad mi sve znamo. Pitamo jedan drugog, probamo varijantu A, varijantu B, Maja posluša da li joj se sviđa, pa na kraju možda ispadne i varijanta C…

Ištvan: Dugo traje naša saradnja, prošli smo već razne žanrove… Evo baš smo se skoro snimali u studiju i bili smo dosta daleko jedan od drugog. Snimali smo neku stvar brzom tempu i slabo smo se čuli, i onda kad smo preslušali – cela stvar je bila perfektna. A bili smo deset metara udaljeni i nismo se ni videli. Vreme donese zajednički vajb, pa se to i očituje na snimcima.

Jako je korisno što snimamo probe. Brže se dolazi do novih rešenja, i do brisanja starih. U početku, kad se stvara kompozicija, snimanjem se u stvari sve iskristališe. Možeš da čuješ ono što ne čuješ tokom svirke. Jedno je kad uživaš dok sviraš, a drugo kad čuješ kako to zvuci na snimku. To je poput pravljenja skica.

Maja: Često su kompozicije dobijale formu zahvaljujući tom snimanju. Tada tačno čujemo šta gde fali a šta je višak… ili tako uhvatimo neki momenat koji je dobar a ne bi mogli da ga ponovimo da ga nismo snimili.

Jazzin: A kako tebi, kako klasično treniranom muzičaru, ide s improvizovanjem?

Maja: Opustila sam se otkad smo počeli da sviramo zajedno, u tome mi pomažu i njih dvojica. Na probama i nema drugog smisla sem da se opustimo…

Jazzin: Kako je bilo na početku?

Maja: Na početku je bilo onako klasičarski (smeh)… Potpuno klasičarski.

Jazzin: Kao da u glavi već imaš note koje ćeš da odsviraš?

Maja: Jeste. Teško je otkačiti se od toga, ne razmišljati prvenstveno o tonu, o izrađivanju fraza, već ići za drugom vrstom kreativnosti koja čini džez muziku. Mada, želim da taj klasičarski pristup ipak negde ostane kao moj lični pečat.

Ervin: Bio je triler u pitanju, u nekoj numeri, i kaže Maja „ovde sam ga bolje odsvirala“… Pa kao nije zadovoljna kako je ispao, da li je bio brži ili sporiji… bio je to samo triler, ali ne i taj koji je htela. Samo ona zna kako to treba da zvuči! Mislim, znali smo i mi, ali generalno u celom snimku to uopšte nije smetalo.

Maja: Pa da, programiran si da pedantno radiš detalje. Mnogo se koncentrišeš na dodir dirke, na ton koji dobijaš, na frazu, legato …Sve to što u džezu možeš drugačije…

Ervin: Možeš i da zaobiđeš. Meni je profesor jednom rekao „možeš ti svirati i nosem ako hoćeš po kontrabasu, samo da to lepo zvuči i da je opravdano“.

Jazzin: Kako u muzičkim školama klasičari gledaju na džezere?

Ervin: Ima zanimljivih primera. U zrenjaninskoj srednjoj školi smo, recimo, otvorili džez sekciju na vlastitu inicijativu. Nas četvorica se našli da probamo neke džez standarde. Krenemo mi da sviramo, pijanista se naloži i počne sve to dobro da zvuči posle pola sata… Ulazi profesorica oštrokonđa, i kaže „aha, dobro da vidim ko je tu, aha dobro, vi ćete platiti štimanje klavira“. Tako da – sve ti je jasno! (smeh)

Jazzin: Pokvariće instrument!

Ervin: Da! Na kraju je direktor sredio da ne platimo ali nas je upozorio da obratimo pažnju. Imali smo još par proba kad ona nije bila u školi. (smeh)

Ištvan: Samo mi nije jasno kako to klasičari ne razumeju improvizaciju, jer je svaka muzika krenula odatle. Kako se tu napravio jaz, kao da smo u nekoj laboratoriji gde sve mora da bude čisto i higijenski?

Maja: Sistem školovanja na našim Akademijama je zaslužan za to. Na Akademiji se samo se teoretski susrecemo sa tehnikama komponovanja 20. i 21. veka u kojima je zastupljena improvizacija. Retko ko ima priliku da se i praktično oproba u tome.

Jazzin: Da se vratimo na Majamisty Trio… jesi li u startu imala ideju da će tu biti vokal?

Maja: Ne….čak ni za Uspavanku za Ivu, koja je najpre nastala kao instrumental. Kada je osnovan sastav Agora 2006. godine, počeli smo da izvodimo fado, uglavnom muziku Madredeusa. Saška je tamo pevala. Posle godinu dana izvođenja te muzike počeli smo da razmišljamo o autorskom albumu, i onda mi je palo na pamet da napravim deonicu za vokal u Uspavanki.

Kad je Majamisty Trio počeo sa radom, planirala sam da na albumu budu sve instrumentali i jedna vokalna numera. Međutim desilo se da su nas neke od kompozicija inspirisale da im dodamo vokal, a imali smo pored sebe našu fenomenalnu Sašku, pa smo je i „iskoristili“

Jazzin: Na koncertima svirate onu novu pesmu sa „cvrkutanjem“.

Maja: Da, Kućica za dirke, to će se naći na narednom albumu. Kad sam je iskomponovala, snimila sam se i poslala sam je Saški mailom i ona je rekla: „ Ja bih ovde mogla nešto da brbljam“! To uopšte nije bilo planirano za vokal. Rekoh joj: „kako misliš da brbljaš“? I onda me je pozvala telefonom i izbrbljala to što je zamislila… sećam se da sam plakala od smeha.

Jazzin: A otkuda to da nema tekstova?

Maja: Volim kada se glas tretira kao instrument, kao nova boja, i zato nema tekstova.

Jazzin: Razmišljaš o drugim instrumentima, pored već postojećih u bendu?

Maja: Imam želju da ubacim nove instrumente kao gostujuće u narednim projektima, gitaru, trubu.. Ali mislim da još nismo završili s istraživanjem šta sve može da se uradi s naša tri instrumenta i glasom. Još uvek imam želju da izvučemo maksimum iz postojeće postavke, jer svaki od ovih instrumenata ima veliki spektar boja i tehničkih mogućnosti koje mogu da učine ovu muziku svežom i raznovrsnom.

A ovako smo i mobilniji. Lakše se spakujemo kad idemo na put. Moramo da razmišljamo i o toj strani našeg funkcionisanja jer situacija u zemlji to od nas zahteva.

Ervin: Evo, Ištvan je baš sad iz Subotice došao.

Jazzin: Šta si radio u Subotici?

Ištvan: Bajpasujem ovu krizu, novčanu i raznoraznu, tako da sam prihvatio angažman u bendu koji se zove By-Pass. U pitanju je bend klupskog tipa – sedamdesete, osamdesete, pop-rok i tako to, pozitivna neka ekipica. Nisam dugo tezgario, ali s obzirom na to da se autorske stvari slabo plaćaju – zapravo dobro se plaćaju ali slabo ima posla – ovako nešto treba prihvatati.

Problematika je i s našim bendom to što ne možemo svirati bilo gde. Potrebni su nam specifični uslovi i adekvatan prostor, a toga ni na državnom nivou nema mnogo. Mi bismo ipak voleli da imamo što više svirki, našu muziku je najlepše čuti uživo.

Maja: To je jedini način da se i mi razvijamo.

Jazzin: Tu je i standardni problem s instrumentima, jer mnogi prostori nemaju klavir.

Maja: To jeste problem. Instrumenti su u našoj zemlji uglavnom stari i neodržavani, pa su često i raštimovani. Bolje i klavijatura nego raštimovan klavir! Pomirila sam se s tim. Jako su ograničene mogućnosti naših nastupa ako se vezujemo samo za koncertni klavir.

Jazzin: A kada nastupate u klubovima, problem je što je vaša muzika tiha i zahteva pažnju. Koliko vama to smeta?

Ištvan: Ja umem da se isključim kad krene žamor, ali problem je što publika zna da bude glasnija od od onog što Maja svira. Ljudi koji će hteti da nas slušaju u klubu neće moći da dožive muziku kako treba. To je prosto tako.

Moraćemo i mi da se prilagodimo, koliko možemo. Bolje da radimo nešto drugo zbog para, a da se ovo predstavi kako valja. Mislim da tu treba napraviti neku granicu.

Maja: Često sam se osećala kao da pričam nešto lepo, nešto svoje najintimnije ljudima koji pričaju u glas i ne slušaju. U momentu sviranja nekih suptilnijih stvari osećam da to nema baš mnogo smisla. Zbog toga ređe nastupamo po klubovima.