Makaya McCraven – In These Times (International Anthem)

Organskog bitmejkera, Makayu McCravena iz Čikaga, volimo i mnogo očekujemo od njega još od izdanja In The Moment, objavljenog 2015. za obožavanu izdavačku kuću International Anthem. Makaya za sobom nosi ogromno muzičko nasleđe,  jer  dolazi iz muzičke porodice – otac  je bio džez bubnjar, a majka folk pevačica i flautistkinja mađarskog porekla (čak gostuje na jednoj kompoziciji albuma o kojem upravo čitate). Svakako pomaže i što već dugo obitava u Čikagu kao meki jazza, funka, disca i housea, žanrova koje uspešno inkorporira u svoj izraz.

Album In The Moment je bio veoma uspešan i popularan, kako među publikom tako i među kritikom. Sama ideja fuzije džeza i beatmakinga možda ne zvuči tako originalno, ali tih 19 kompozicija su činile kompaktan džez album, a ne kompilaciju poigravanja sa džez semplovima i ritam mašinama. Bend se prilagodio iscepkanim ritmovima elektronskog uređaja i predstavio novi vid saradnje čoveka i mašine. Približno uspešan materijal smo dobili tek nakon sedam godina.

Makaya je u međuvremenu bio vredan, što sa nastupima, što sa studijskim izdanjima. Ipak, tek In These Times zapravo nastavlja tamo gde je on kao kompozitor te 2015. stao. Materijal koji je u međurazdoblju objavljivao predstavljao je više sirove slike s putovanja. Čak i hvaljeni Universal Beings (2018), kao predugačak album kratkih i nedovršenih kompozicija,  može da ide u ovaj koš, jer je sniman sa različitim muzičarima u četiri velika grada.

In These Times je, za razliku od pomenutog prethodnog albuma, kompaktna celina sa kompleksnijim kompozicijama (10 originalnih i jedna posuđena) i drugačijim orkestracijama. Bolje iskorišćena marimba, kao u kompoziciji ”So Ubuki”, kao i još kompleksniji ritmovi i sinkope nego na njegovim dosadašnjim radovima, naglašavaju kompozitorski i instrumentalni bubnjarev potencijal više nego ranije. Melodije su pitke i mogu da zavaraju uho jer ”sakrivaju” kompleksnost ritmova koji leže ispod njih, tako da se preporučuje višestruko preslušavanje ploče.

Poslednji McCraveov album  je urbana razglednica ispisana autorovim impresijama. Dok sam naslov nagoveštava sumornu i melanholičnu atmosferu,  neretko se da čuti svetlost i optimizam koji razbijaju zabrinutost nad trenutnom situacijom u svetu i individualnim životima. Uvodna lirika Harryja Belafontea  govori o ne baš tako jednostavnom odnosu čoveka i mašine, a Makaya i njegova muzika je upravo tema te uvodne diskusije – džez improvizacija u simbiozi sa ritam mašinama.

Kompozicija koja se posebno izdvaja je  ”The Knew Untitled”, fanovima poznata još od 2016. i nastupa benda u londonskom Jazz Cafeu koji je Boiler Room prenosio uživo. Na numeri dugo nepoznatog naslova briljira gitarista Matt Gold pored sjajnog klavirskog uvoda Greg Spera i Makayinih promena ritmova i atmosfere.

Osnova benda je i dalje ista: Junius Paul na basu, Greg Spero na klaviru, Marquis Hill na trubi, dok je De’Sean Jones ovoga puta na flauti, a sjajni Matt Gold na gitari. Gost-domaćin je ponovo obožavani Jeff Parker, dok se od ostalih gostiju izdvajajau saksofonista Greg Ward (sjajan solo u naslovnoj numeri), Brandee Younger na harfi i Joel Ross na vibrafonu.

Iako ovi muzičari imaju više prostora za svoj lični pečat, dobili su, paradoksalno, ovog puta manje prostora za improvizaciju. Ovo je direktan rezultat činjenice da su aranžmani ispeglaniji i manje sirovi od prethodnih izdanja. Objedinjujući prošlost, sadašnjost i budućnost, progres se oseti u zvuku i kompozicijama na ovom albumu koji je stvaran duže od sedam godina.