Marsalis ponovo na tapetu

U svom obraćanju prestižnoj instituciji, Woods objašnjava kako je bio uzbuđen što je i sam postao nosilac ove titule 2007. godine, čime se svrstao u društvo velikana popun Dizzyja Gillespieja, Theloniousa Monka i Davea Brubecka. Veteran na saksofonu objasnio je kako razume otpor NEA prema posthumnim nagradama, ali da mu nikako nije jasno dodeljivanje titule čitavoj porodici. “Posmatrano sa muzičke strane ovo nema nikakvog smisla, jer ma koliko da su muzičari u porodici Marsalis dobri, u mom umu nikad neće biti jednaki gorepomenutim divovima”, konstatuje Woods.

“Ono što me najviše uznemirava je novi CD porodice Marsalis (za koji se već vrte oglasi po džez magazinima), od čije prodaje profit ide za Ellis Marsalis Center for Music. Ovo miriše na eksploataciju NEA zarad povećanja zarade. Uveren sam da je cilj vredan, ali nalazim da je ovo problematično. Kada sam svojevremeno dobio NEA nagradu garantovana mi je produkcija moje Children’s Suite u Nu Orleansu, ali to je bio jednokratan događaj koji je uglavnom bio ignorisan po gradu. Zapravo, dobar deo mog honorara od 25.000 dolara iskoristio sam da snimim CD i DVD, kao i da predstavim svitu na tradicionalnom Celebration of the Arts (COTA) Jazz Festivalu“, dalje objašnjava ovaj saksofonista.

Woods zaključuje svoje izlaganje najavom da više neće prisustvovati NEA Jazz Master manifestacijama, jer su „zamrljali vrednost nečega što je bilo jedno od najvećih američkih dostignuća u džezu“.