Tradicija i meta-gitara

Malo je aktuelnih džez muzičara pre kojima gajim pravi fanovski odnos. Simptomi su dobro poznati i univerzalni: željno iščekivanje novih albuma, potom preslušavanje CD-a uzduž i popreko, pa spremnost da se zapuca na koncert u drugu državu…baš takav je slučaj i sa mojim doživljajem dela gitaristkinje Mary Halvorson. O njenoj muzici sam već naveliko pisao, a prethodne zime sam na sajtu njene koncertne agencije pažljivo pratio kako se popunjavaju datumi na turneji. Priželjkivao sam Zagreb, pomirio se sa odlaskom u Ljubljanu, a dobio – Beograd!

Sa organizatorima Ring Ringa pao je dogovor da se obezbedi termin za intervju. Istu želju je izrazio i Voja Pantić (za emisiju „Jazz face“ na RTS-u), dok je jedini Maryn uslov bio da se oba razgovora obave posle koncerta. Ubrzo posle (odličnog) nastupa sa trijom (John Hebert – bas, Ches Smith – bubnjevi), dobro raspoložena gitaristkinja se pojavila pred dvojicom još razdraganijih novinara – reklo bi se da su svi uživali u prethodnih sat i 15 minuta svirke.

Ulazimo u službene prostorije Rexa, gde teku pripreme za Vojin razgovor; postavljanje kamere, mikrofona… Mary s radosnim osmehom prihvata informaciju da će intervju sa snimcima s koncerta biti emitovan na državnoj televiziji – kao da još nije naviknuta na to što njena kompleksna muzika dopire i do mejnstrim medija (ne samo u Srbiji!).

Teče priča o muzičkim počecima i o tome kako je prešla sa violine na gitaru, pa zavolela Hendrixa… o Anthonyju Braxtonu govori sa velikim poštovanjem, ali i začudnošću pred metodološkim pristupom i neobičnim notnim postavkama maga avangarde; iako već par godina nastupa sa Marcom Ribotom u postavi Sun Ship, i prema njemu oseća respekt koji nadilazi kolegijalne odnose – ipak se radi o jednom od njenih muzičkih heroja i uzora. Stoji sa obe noge na zemlji i opušteno, bez intelektualne distance, govori o svojoj karijeri i stvaralaštvu.

Jedan od glavnih povoda za razgovor bio je njen najnoviji album Saturn Sings, na kome je trio proširila na kvintet, te obogatila kompozitorsku viziju i dijapazon istorijskih uticaja; kako objašnjava, u planu je čak i septet! Uz standardne i uhodane članove trija, na poslednjem izdanju našli su se alt saksofonista Jon Irabagon i trubač Jonathan Finlayson.

„Tražila sam veoma specifičan zvuk; nekoga ko zaista razume džez, ali takođe i nekoga ko je veoma slobodan i ume da svira uvrnute stvari i slobodno improvizuje. Odmah sam pomislila na Jona Irabagona. Poznajem ga godinama, oduvek sam bila fan njegovog benda Mostly Other People Do The Killing i njegove svirke. Sa Finlaysonom sam već radila i ranije i volim njegov zvuk na trubi – poseduje veoma snažnu ritmičku i melodijsku komponentu u svirci“.

Primećujem da Irabagon na albumu svira dosta drugačije nego u matičnom bendu, gde ispaljuje zornovski frenetične pasaže i prati liniju dekonstrukcije tradicije s dosta humora. Na Saturn Sings njegove partiture su izrazito melodične i bezmalo srceparajuće; interesujem se koliko je to do instrukcija bendliderke, a u kojoj meri spontano. „Mislim da je to njegov izbor. Obično ne dajem nikome previše instrukcija. Iako muzičari s kojima radim odvode pesme u nekom svom pravcu, na kraju se svi dovoljno upoznamo, tako da oni znaju šta tražim od njih, a ja šta oni mogu da urade. Drugačija je situacija od pesme do pesme“.

U tekstovima povodom izlaska albuma često su pominjani (za džez avangardu) pomalo neobični uticaji, poput Sama Cookea ili Roberta Wyatta. „Mislim da se to krčkalo već jako dugo. Postala sam sve više zainteresovana za ideju harmonije, a Sam Cooke and the Soul Stirrers su sjajan primer – to su samo a kapela harmonije, predivne i veoma ‘kul’. A oduvek sam bila veliki fan Wyatove muzike. Kako bih istražila sopstvene harmonije bilo mi je potrebno još instrumenata, pa otuda i duvači“, objašnjava Mary.

Ovo nije ni prvi ni jedini put da Halvorsonova sarađuje s članovima benda Mostly Other People Do The Killing; sa bubnjarem Kevinom Sheom radi u duetu People, koji je bliže indi-roku nego džezu i nosi dozu humora ne toliko tipičnu za kompozitorski rad gitaristkinje. Podsećam je na spot za pesmu Likelihood of Bang, gde njih dvoje sviraju na krovu dok Kevin divlja po bubnjevima i (bukvalno) ih rastura („Da, potpuno je blesav, taj video je urnebesan!“, radosno usklikuje Mary).

Kada se radi o trubaču Peteru Evansu, ta veza traje još duže. „Zapravo, sve sam ih odvojeno upoznala, nevezano za bend – Petera još u tinejdžerskom dobu. On je mlađi od mene i nismo išli u istu školu, ali smo oboje odrasli blizu Bostona. Upoznali smo se na subotnjim programima za srednjoškolce u New England Conservatory. Svirali smo na džez tezgama za vreme koledža, i to nam je bio letnji posao. Peter je oduvek je bio virtuoz, još dok mu je bilo 16 godina, bio je skroz na drugom nivou”.

Mejnstrim džez kritika u poslednje vreme sve više prihvata i Petera Evansa i Mary Halvorson; nalaze se na Downbeatovim listama muzičara u usponu, dobijaju pohvalne recenzije na sve strane. U neku ruku, uspeli su da promovišu avangardni džez i izvedu ga iz uskih krugova (pod)žanrovskih fanova. „To je veoma interesantno, ne znam šta da mislim o tome. Veoma sam iznenađena što se ljudima sviđa ova ploča! (smeh) Veoma je čudno… Možda su ljudi konačno spremni za avangardnije stvari“.

Kako to već obično biva u džezu, pažnja medija ne znači i zgrtanje materijalnog bogatstva, ali donosi razne olakšavajuće okolnosti u karijeri. „Ne osećam napredak u finansijskom smislu, koliko u tome što me zovu da sviram na više mesta. Dobijam šansu da me čuje više ljudi. Kada se baviš ovakvom muzikom, veoma si zahvalan što ljudi imaju priliku da te čuju – jer ne očekuješ to kada sviraš muziku koja je, u neku ruku, veoma čudna“.

Mary objašnjava kako je u avangardi u startu veoma malo novca, i da je srećna što uspeva da zarađuje za život kao muzičar, što joj je oduvek bio san. „Kada sam se tek doselila u Njujork, imala sam kancelarijski posao nekoliko godina. Bavila sam se administracijom i knjigovodstvom. Veoma dosadno! (smeh)“

Jedna od brojnih saradnji koje j ostvarila u poslednje vreme je i sa magom njujorške avangarde Elliottom Sharpom. Njen solo komad je otvorio album I Never Metta Guitar, gde se našlo još desetak značajnih reprezenata avangardne gitarske scene. „Sharp je bio veoma otvoren. Rekao je: ‘Želim da uradiš solo komad od maksimum pet minuta i snimiš ga u mom studiju’, i ja sam pristala. Razmišljala sam o tome par meseci. Nisam ništa napisala, samo sam pokušala da odsviram solo komad svakog dana, i kada sam to uobličila, snimila sam. Bilo je potpuno slobodno i veoma zabavno. Nikada pre toga nisam mnogo radila solo komade“.

Idealan šlagvort za pitanje o konceptu meta-gitare. U kojim se to smerovima mogu uneti inovacije u džez sviranje? „Odlična stvar sa gitarom je što pruža dosta mogućnosti. Sa saksofonom možda niste totalno zaglavljeni u džezu, ali ima taj prizvuk; gitara nije džezerska sama po sebi, možete puno učiniti na klasičnim i rok osnovama gitare. Ljudi kao što su Marc Ribot ili Nels Cline rade veoma interesantne stvari. Dosta muzičara se okreće pedalama i elektonici…definitivno se ne osećam kao da je sve već učinjeno“

Za svoj veoma specifičan stil sviranja kaže da se formirao vremenom i bez naročitog plana. „Nisam proučavala nikakve knjige sa metodama ili bilo šta slično. Učila sam, ali puno stvari koje sam vežbala su bile moje vežbe – pokušavala sam da počnem s vlastitim idejama, radije nego tuđim. Proučavam i tradicionalnu gitaru, ali nijedan konkretan metod“.

Budući da se na planu popularne muzike rado okretala veteranima, zanimljivo mi je bilo i u kojoj meri to čini kada se radi o džezu. „Nikada mi tradicionalna džez gitara nije bila omiljena stvar, ali u poslednje vreme sam sve više u tome, što je neobično. Bila sam u ‘Jim Hall fazi’, dosta sam ga slušala. Mislim da je on neverovatan. Lenny Breau je takođe jedan od mojih omiljenih gitarista. Volim Bena Mondera, doduše on nije baš tradicionalista, ali je dobar primer nekog ko sintetiše druge žanrove u ono što radi“.

Privodim razgovor kraju i zahvaljujemo se na predusretljivosti; ipak se radilo o dva vezana intervjua. Dok molim Mary da se fotografišemo za uspomenu, Voja dobacuje kako sam „njen najveći fan na Balkanu“. Ne znam koliko je to tačno, ali mi prija „fanovska“ konotacija susreta – nije zgorega da i džezeri osete delić atmosfere obično namenjen kolegama iz sveta popularne muzike.