By 
Čikaška saksofonistkinja Matana Roberts, koja trenutno hara njujorškom downtown scenom, ovaj album otvara razornim kricima tenor-saksofona, kao da upućuje izazov Peteru Brötzmannu, evropskom saksofonisti i samom čvrsto vezanom za Čikago. No, COIN COIN nije samo prijateljsko nadmetanje između Amerike i Evrope u tome ko svira vreliji džez , već autoritativno podsećanje na korene i porekla ove muzike – koja nisu evropska. A i, u neku ruku, ovo uopšte nije džez ploča.
U drugu ruku, ovo je baš kako džez ploče u dvadesetprvom veku ponekad treba da budu: sinteza ropskih napeva, folk balada, džez improvizacije, prepariranih instrumenata, ispada u evropske i američke plesove… Matana Roberts, članica čikaškog AACM, saradnik geografski i žanrovski varijabilnih sastava poput Burnt Sugar, Silver Mt. Zion ili, dakako Godspeed You! Black Emperor, projektom COIN COIN započinje seriju kompozicija koje istražuju poreklo crne muzike i kulture na severnoameričkom kontinentu. Uz pomoć kolektiva od petnaest montrealskih muzičara, a sve pred publikom pozvanom na studijsko snimanje, daje nam prvi deo ove sage.
Chapter One sadrži osam komada neprekinute muzike u sat vremena. U pitanju je heterogeno delo koje se ni malo ne plaši svoje ambicije da na momente bude suva fri džez anarhija, u kojoj nema ni harmonija ni ritma dok svako pliva na svoju stranu kako najbolje ume, a da na druge momente ode čak do praga modernog teatra. Dugačke recitacije koje pričaju zastrašujuću biografiju crne robinje u vreme kolonizacije Amerike, prepliću se sa atonalnim instrumentalnim pasažima, ulaze u soul gruv, plešu i pevaju, da bi na brzinu upali u crni čarlston a iz njega direktno u beli valcer. Kao da Archie Shepp i Don Cherry sviraju sa Stockhausenom i Charlesom Ivesom.
Koliko god ova ploča bila teška za slušanje, toliko je i impresivna, sve dok od nje ne očekujete da vas zabavi, hipnotiše zvukom ili odvede na ples. Robertsova demonstrira zavidne sposobnosti aranžiranja disparatnih muzičkih elemenata, sjajno peva a i poezija joj nije uopšte rđava – što je najbolje demonstrirano u centralnoj Libation For Mr. Brown: Bid ’em In… Ali, prvo poglavlje COIN COIN ciklusa je više od muzičke kompozicije. Ono je predstava, pa čak i ceremonija. U tom smislu, posle jednog slušanja ove ploče možda ćete se osećati zakinuto za pun doživljaj, koji će ponovna slušanja možda takođe činiti sve nedostupnijim.
Matana Roberts – saksofoni/glas; Gitanjali Jain – glas: David Ryshpan – klavir/klavijature; Nicolas Caloia – violončelo; Ellwood Epps – truba; Brian Lipson – bas truba; Fred Bazil – tenor saksofon; Jason Sharp – bariton saksofon; Hraïr Hratchian – duduk; Marie Davidson – violina; Josh Zubot – violina; Lisa Gamble – testera; Thierry Amar – kontrabas; Jonah Fortune – kontrabas; David Payant – bubnjevi/vibrafon; Xarah Dion – preparirana gitara
By 
"U tom smislu, posle jednog slušanja ove ploče možda ćete se osećati zakinuto za pun doživljaj, koji će ponovna slušanja možda takođe činiti sve nedostupnijim." – WTF?!? album je za svaku preporuku
Šta su to preparirani instrumenti ?
Album kida, rijedak primjer stilski šarolikog usmjerenja kad je riječ o džez-izdanju, a da nije zakopčan do grla odnosno da se ne pravi Englezom. Zanimljivo, i Esperanza je napravila nešto slično, ako ćemo po rodnom ključu…
Preparirani su instrumenti oni kojima se umetanjem predmeta među/na žice mijenja štim.
""U tom smislu, posle jednog slušanja ove ploče možda ćete se osećati zakinuto za pun doživljaj, koji će ponovna slušanja možda takođe činiti sve nedostupnijim." – WTF?!? album je za svaku preporuku"
Da, pa to sam ja na nekakav nespretan način pokušao da kažem da ovo nije toliko "album" koliko snimak preformansa i da se željan slušalac ne može možda u pravom smislu zadovoljiti njime pošto mu je već na prvo (i na ponovljena) slušanje jasno da je trebalo da bude tamo i da ovo i gleda umesto da sluša snimak.
"Šta su to preparirani instrumenti ?"
Instrumenti koji su privremeno "modifikovani" na primer ubacivanjem predmeta između žica. Omiljena taktika avangardnih muzičara koji time teraju sebe kao izvođača da instrument koji im je do tada bio poznat tretiraju kao nešto novo i nepredvidivo. Konretno: http://en.wikipedia.org/wiki/Prepared_guitar
slazem se, opasna plocha, apsolutno je rech o zvuchnom performansu i pravom primeru vrhunske avangarde… nimalo str8, nimalo lar-pur-lar, ali, uostalom, to se i ochekivalo od matane…
;)))
p.s. "Šta su to preparirani instrumenti ?"
a ti kao ne znas…
usput, apsolutno pogreshno usvojen srpski termin josh krajem 60tih… prepariran (srp.) i prepared (eng.) su totalno dva razlicita pojma, ali jbg…
Ne volim da sudim o nekom Cd-u po jednoj kompoziciji, ali ovo je stvarno ubitačno dosadno. Kad neko nema smisla da napravi melodiju i dobre harmonije, onda se kaže da svira avangardu.
a ti onda preskocish avangardu, i ako hocesh "melodiju i dobre harmonije" slushash berija vajta…
simple as that
;)))
U posljednje vreme vidim da komentarišeš sve recenzije i moram priznati da se meni svidja sve ono što se tebi ne svidja, npr. Fire! With Jim O’Rourke – Unreleased? ili Wadada Leo Smith’s Organic – Heart's Reflections. Sad si mi dobar indikator na šta da obratim pažnju.
Što se tiče "melodije i dobre harmonije" ne mislim da nisu važne ali mislim da dobrom džezu te dvije stvari baš i nisu nešto potrebne.
Ovo ti sve govorim jer sam i ja na jedan način gledao džez kao i ti ali kad sam pre mnogo, mnog, mnogo godina odgledao koncert Rocoea Mitchella sve mi se preokrenulo, he, he… I još nešto, mislim da komentari tvog tipa "ovo mi se svidja a ovo ne" i nisu baš zanimljivi. Pogledaj komentare tipa "Jelena" ili "Mehe" pa će ti biti jasno o čemu govorim.
😉