Matija Dedić – Matija svira Arsena (Croatia Records)

Morala je da pada. Bila je to tuga pretočena u kišu, tuga za onim ko je oblikovao naše stavove, bistrio emocije, hranio ljubavi. Umetnik uvek nastavlja da živi onoliko koliko je duboko njegovo delo: koliki je trag ostavilo u detetu koje se neobjašnjivo plašilo njegovog lika, i mladiću koji ga je napokon otkrio u tami jednog bioskopa krajem 80-ih, sa mahnitim violinama koje najavljuju užas nekog davnog vremena. Onaj užas koji ćemo i sami doživeti samo koju godinu kasnije.

Sin je za klavirom Lisinskog. Samo dve nedelje je prošlo od one kiše, ali za tu muziku ne treba plan, ni mozak. Ona je u srcu i pretače se u prste potpuno nesvesno, kada prsti dodirnu crno-bele dirke koncertnog klavira. I ne očekujemo ni aranžmane, ni sola, ni originalne intervencije, samo ruke koje se stapaju sa notama onako kako ih srce vodi.

„Glembajevi“ otvaraju, kao u onom bioskopu. Umesto mahnitih violina je tužni klavir, sliku Arsena sada smenjuje božanstvena Ena, tajna žudnja moje generacije. Ni nje više nema. Na kratko otputujem daleko, ka Perlašezu i Šopenu, to je ta divna i gorka emocija između Istoka i Zapada, gospodstva i pučanstva, tanka linija izmedju ljubavi i tuge. „Ni ti, ni ja“ je prirodni nastavak, predstavljajući nacrt za ovo što se razvilo u „Glembajevima“, a Matiji priliku da se otvori iz klasike prema džezu i lakom latinu, pa da onim prstima dopusti početnu slobodu spontanog preludiranja po dirkama, i pravu džez kadencu, tek da „takav ne bude kraj“.

Teme iz „U registraturi“ ostale su mi negde u utrobi od detinjstva. Tipično – mame su se ložile na Radeta Šerbedžiju, a deca na Vlastu Knezović. Obe strane su imale zašto, proverite jutjub. Sada je u ušima već tipična mehldauovska smirenost, na pola puta od klasike do džeza, zapisanog i prepuštenog, talasastog i konačno sasvim usporenog. „Laura“ je još jedno Dedićevsko majstorstvo sa dušom Šopenovih valcera, iz čije se drame izvija fanki improvizacija preko motivacionog basiranja leve ruke, a onda i čisti bluz.

Smeštajući tri među najvećim Arsenovih baladama u samo srce albuma, „Sve što znaš o meni“, „Kuća pored mora“ i „Moderato cantabile“, Matija nas iskreno provocira – nije li previše strasti na jednom mestu? Prva numera ispunjena je tatumovskim arpeđima gore-dole po klavijaturi, izvan tempa i propisa. „Tople ruševine ljeta na rubu napuštenog mora“ odgovaraju nekakvom piano baru u hotelu u Opatiji, tamo gde možda duhovi Arsena i Gage igraju karte i zovu sledeći gem. Pravo remek delo ovog programa je ipak „Moderato cantabile“: klavir lagano gradi dramu oko jednog akorda, zavodi nas u pogrešnom pravcu, da bi se tek na kraju drugog minuta oglasila melodija Arsenovog genija, stepenica dalje od Diras i Moro ka Bogovima lepog i čudesnog. Tu će se opet klavir rasuti po našim telima, i zamrti u jednu tačku dramatičnog početka.

Poređenje sa albumom „Drugi pogled“ (2005), prvim ostvarenjem na kome je Matija izložio isključivo Arsenovu muziku, neminovno se nameće. Neposrednu razliku predstavlja činjenica da je tada većinu numera izveo u pratnji malog sastava, sa diskretnim bojama sinti štrajhova. Neposrednu sličnost čini program, razlikujući se samo u po dve numere („Sve te je vodilo k meni“ i „Kuća za ptice“, 2005, odnosno „Tvoje nježne godine“ i „Dida moj“, 2015). Na prethodnom albumu učestvovali su Gabi i Arsen, na ovom Massimo Savić i Miroslav Tadić. Ali, pravu razliku pravi lakoća u izvođenju, mekši dodir dirki i nežniji preludijum, za šta najbolji primer predstavljaju baš numere koje je na oba ostvarenja izveo sam, poput „Zaludu me svitovala mati“, teme iz filma „Pakleni otok“. Dalmoška durska sijesta, izvan ma kakvog džezi valera, ima poziciju pravog intermeca pred burni oktavni spust u uvodu „Tvojih nježnih godina“. U ovoj numeri Matija blista raznovrsnošću spretno uklopljenih alata, suočivši lirska tempo-rubato arpeđa u strofama, sa strajdom i svingom u refrenima. Uvrštavanje numere „Dida moj“ u repertoar moglo je da se predvidi – Arsen nije propuštao da iskaže ljubav prema unukama Lu i Emanueli (unuke A i B), a i Matijina Lu će, kako stvari stoje, možda produžiti muzičku priču porodice Dedić.

Bar u Sarajevu početkom 2000-ih. Kada su se slegli utisci sa nastupa Massima i Matije u Coloseumu, običan svet otišao na spavanje, a alkohol odradio svoje, klavir u uglu dobio je neočekivanog gospodara. Pijanista remeti noć, putujući sve dublje po sopstvenim sećanjima. „’Razgovor s konobarom’ je Arsenova najveća pesma“, reći će u jednom momentu i razvući je preko klavijature, a onaj mladić s početka priče shvata da je već čovek sa jednim ratom iza sebe, spreman da shvati još jednu stranu Arsenove poetike, tamo gde je život jača kategorija od ljubavi. I možda od te noći, za pevača koji će se prvi oglasiti u slavu Arsenu odabran je Massimo Savić, onaj isti koji je sa legendom nešto kasnije delio sto i nazdravljao „Kapima čistoga života“ uz diksi-bluz Tomislava Šabana.

„Razgovor s konobarom“ najavljuje kraj albuma, ali Matija zna da takav kraj Arsen ne bi želeo da čuje. Gitara majstora Miroslava Tadića oglašava se oštro u maniru jadranskih leuta, i kreće „Ne plači“. „Život nas kao rijeka nosi dalje sad“ je poruka sa kojom će nas ostaviti, uz diskretni štrajh, i preplet žica klavira i gitare. U duru naravno. Jer, kada Vas puknu svi molovi ovoga sveta, dur ipak ostaje da vas više nježi svojom čistotom, kupajući Vas blagošću i veličanstvenošću.

Spisak numera: Glembajevi (Naslovna tema); Ni ti, ni ja; U registraturi (Naslovna tema); U registraturi (Laura); Sve što znaš o meni; Kuća pored mora; Moderato cantabile; Zaludu me svitovala mati; Tvoje nežne godine; Dida moj; Razgovor s konobarom; Ne plači.

Muzičari: Matija Dedic – klavir; Massimo Savic – vokal („Razgovor sa konobarom“); Miroslav Tadic – akustična gitara („Ne plači“).