Mats Gustafsson. Stvarno najbolji!

Mesto: Barutana, Beograd / Datum: 05.09.2011. / Foto & Video: Nikola Marković

Pre nekoliko dana naš najavangardniji recenzent me je upitao jesam li slušao Swedish Azz, i kako mi se sve to čini. Pojasnio sam da to nije tipična Matsova postavka u kojoj pršti na sve strane, i da se radi o iznijansiranoj svirci u kojoj su karakteristična saksofonska režanja pažljivo raspoređena i rađaju se iz melodija konvencionalne lepote. Kao da sam osetio prećutno negodovanje sa druge strane žice; a i sam bih mogao da slušam taj krik iz metalne cevi do mile volje, sve i da svira bez pratnje benda.

Brzo je stiglo i crveno slovo u kalendaru – eto me u Barutani. Oko 200 entuzijasta se probilo kroz iznenadni kijamet koji je zahvatio Beograd, te su pronašli utočište u jednom od kalemegdanskih laguma. Nesvakidašnji ambijent dušu je dao za ovakav koncert, a vaš recenzent se u foto-finišu uglavio na mesto koje mu iz koncerta u koncert ostavljaju činovnici ambasada – malo ko će iskoristiti diplomatske privilegije ne bi li po kiši dotrčao na fri-džez koncert i zaseo u prvi red ispred besnog bariton saksofona.

Počinje svirka! Kada bismo hteli da budemo intelektualni, mogli bismo da razglabamo o post-modernom konceptu dekonstrukcije lepih melodija i njihovoj reinterpretaciji kroz nove i avangardnije aranžmane, te pitanju da li je lepa melodija kao takva prevaziđena i nepotrebna slušaocu koji konstantno traga za nečim „novim“. Ili – o ulozi DJ-a u savremenom džezu, da li su funkcionalniji kada rade sa teksturama ili soliraju na ravne časti sa „pravim“ muzičarima…

Teoretski, za svaku od ovih polemika Swedish Azz daje dovoljno povoda. U praksi – kada taj famozni Matsov bariton zapara vazduh, zabrekće poput helikoptera u padu, zaurla poput ranjenog slona – sva pitanja o konceptu padaju u vodu pred muzikom koja je toliko lepa i snažna u svojoj jednostavnosti da vas navodi na čist organski doživljaj. Žmarci po koži, osmeh na licu, noge i ruke koje se otržu od tela i tapkaju u nelogičnom i aritmičnom plesu.

Ali to nije kraj doživljaja. Matsov prepoznatljv saksofon i onostrana sola koja izleću iz njegovog instrumenta tek su deo ukupne zvučne slike, čija nijansiranost i delikatnost daju širinu kakva mu je možda i falila u drugim postavama. The Thing je postava fantastične energije, no u svojoj sirovosti često asocira na velikog Petera Brötzmanna i njegove najbučnije projekte poput trija Full Blast.

Nema u tome ničeg lošeg, taman posla, ali Swedish Azz nam predstavlja veoma osobenog Gustafssona, višeslojnijeg i dinamičnijeg, kroz muziku kakvu malo ko drugi može da napravi. Melodije iz zlatne ere švedskog džeza su lepe same po sebi i niko od muzičara ih neće parodirati, već će ih iskoristiti kao interesantnu osnovu za niz rezova i gestova koji razbijaju tihe i pitke teme, da bih ih potom sastavili u bogougodnom sazvučju. Treba li posebno isticati da su svi članovi postave Swedish Azz fantastični?

Uzbuđenje se rađa iz stalnog insistiranja na kontrastu; Gustafsson i ovom prilikom tek malo manje atraktivni Per-Åke Holmlander (tuba, cimbasso) gustim teksturama sola pune vazduh, a u tišim deonicama i njihovo disanje učestvuje u stvaranju napete zvučne atmosfere. Svi su zapeti kao puške – dok Per-Åke solira, Matsovo lice je u grču, a prsti u pripravnosti na potenciometrima elektronskih pomagala. Negde u dubini tog bića muzika buja i krčka se dok je još ne čujemo, da bi koji trenutak kasnije proključala u erupciji distorziranih zvukova i praiskonskih urlika saksofona.

Za kraj samo sažeti bezrezervni hvalospevi: Mats Gustafsson je genije modernog džeza u naponu snage, a sve što zamisli i odsvira na sceni je savršeno. Bravo, majstore!