Matthew Shipp – Art of the Improviser (Thirsty Ear)

Ko se jednom o mlijeko opeče i u jogurt duva, govorili su naši stari. Matthewa Shippa je izgleda toliko povredilo to što su ga u početku karijere poredili sa Cecilom Taylorom da se u zrelim godinama njegovo sviranje, koliko god da je u njemu nota po jedinici vremena i koliko god da je žestine, ne može opisati drugačije nego kao cerebralno. To je ujedno i jedini prigovor koji se može uputiti njegovom najnovijem, duplom albumu, što dosta smelo imenom priziva revolucionarni period njujorškog džeza i promenu paradigme koju je doneo kvartet Ornettea Colemana albumom The Art of the Improvisers.

Nije tu ništa slučajno. The Art of the Improvisers, siloviti gest kojim je bi-bap izleteo sa šina, da se u njih nikada više ne vrati, sniman je u godini u kojoj se Shipp rodio. Art of the Improviser je album kojim se obeležava pedeseti Shippov rođendan, neka vrsta osvrtanja na njegovu dosadašnju karijeru i iskaz kojim se utvrđuje gde se on danas nalazi kao autor, izvođač, improvizator, vođa avangardne armije, ali i čuvar tradicije.

Uprkos, dakle, simboličkoj težini koja je navaljena na pleća ovog albuma i referencama na istoriju i značajna imena i događaje, Art of the Improviser je ploča koja bez ikakvog napora stoji pred probirljivim slušaocem samo na osnovu svoje muzike. Ona je lepršava i snažna, zrela i duboka, predstavljajući svog autora u prilično tradicionalnom obliku (bez izletanja u hip-hop, elektroniku ili atonalni neidiomatski zvuk) i pokazujući kako on široko ume da zahvati i visoko dobaci i kada svira „samo“ džez koji se ne upinje iz petnih žila da dokaže koliko je avangardan. Shipp sa ovom pločom pokazuje da je odavno prevazišao stilove i da svira samo svoju muziku (čak i kada svira tuđe kompozicije).

Prvi disk snimak je nastupa sa triom u Troju (država Njujork) i pijanista ovde sa dvojicom saboraca (Mike Bisio na kontrabasu, Whit Dickey na bubnjevima) napada bez pardona, strastvenim ulaskom u The New Fact, kompoziciju staru više od decenije. Njena borbena, ali melanholična tema, izvrstan je predložak za bogatu improvizaciju u kojoj svaki od muzičara ostavlja ostaloj dvojici dovoljno mesta za stvaranje, a da na gomili sve radi kao dobro nauljena mašina. Shipp ovde više zvuči kao Monk ili Mal Waldron. Siguran i komforan u post-bap solažama koje na treptaj oka vraća u dramatičnu glavnu temu, a kada i dođe do rafalnog udaranja po dirkama, to je pre vezenje jedne široke teksture nego ceciltaylorovski perkusionistički ispad. Bisio ovu kompoziciju završava solažom na kontrabasu, ali ako je iko očekivao naklon Scottu LaFarou ili Charlieju Hadenu, biće iznenađen jednom pripovešću koja mnogo više u sećanje priziva Jimmyja Garrisona, ispričanu gudalom, udarcima i tišinama.

I Dickey briljira u narednoj kompoziciji, 3 in 1, silovito prelazeći iz nenametljive ali punokrvne pratnje u moćan, dinamičan solo. Ali ma koliko pratnja bila pedigrirana Shipp je na ovom albumu glavna zvezda, vozeći upečatljive teme i improvizujući čas poletno i šmekerski, čas sasvim onostrano sa pregrštima nota koje beže iz harmonije, ali retko se zadovoljavajući prostom disharmonijom. Virgin Complex u kojoj Dickey nežno plete sitnu mrežu udaraca oko Shippa i Bisioa što pevaju jedan drugom zaljubljene serenade, pokazuje koliko u džezu improvizacija zna da proizvede lepote kada se muzičari samo prepuste zvuku: Bisio svojim gudalom prolazi kroz istočnjačke harmonije da bi potom uzgred citirao Gershwina, dok Shipp ide uz i niz skalu, dajući mu malu, prelepu omeđenu prostoriju u kojoj će se na kraju zajedno igrati.

Drugi disk, snimljen uživo u Njujorku, predstavlja Shippa solo. Ma koliko to možda na papiru delovalo kao manje uzbudljiva ponuda, u praksi je priča sasvim drugačija. Shipp ovde polaže najteži ispit, držeći pažnju slušaocu četrdeset minuta, prikazivanjem zadivljujućeg raspona tema i tehnika. Ovo je jednako mišićava (ali i jednako cerebralna) muzika kao i sa triom. Od kompleksne 4D, pa preko jedva prepoznatljive Fly me to the Moon Barta Howarda, Shipp na publiku baca stotine nota, balansirajući između harmonije i teksture. Sa Wholetone, pak, ponovo u igru vraća dramatičnu, mračnu temu koja u razradi dobija mnogo dimenzija, sa pijanistinom perfektnom kontrolom nad dinamikom. Do kraja dobijamo oštri Gamma Ray ali i nežniji, elegični Module i Shippa koji od klavira stvara čitav orkestar bez potrebe da ijednom zaroni u njegovu utrobu, ili posegne za drugim proširenim tehnikama.

Umesto toga, ovo je Shipp koji bitku dobija na tradicionalnom polju, sa tradicionalnim oružjem i to vredi čuti. Sigurno, moglo bi se primetiti kako njemu fali agresivnosti, bezobraznosti ili fanka koje smo pre pola veka vezivali za najveće među avangardnim džezerima, ali i sa svojom pristojnom no zanosnom muzikom koju nudi na ovoj ploči on je bez sumnje svoje mesto u istoriji džeza – avangardnog ili običnog – zacementirao.

Matthew Shipp – klavir

Mike Bisio – kontrabas

Whit Dickey – bubnjevi