Da je rođena u nekom drugom vremenu, američka kompozitorka Meredith Monk bi se možda našla u ulozi glavnog vrača plemena, iscrpljena nesvakidašnjim vizijama, ili bi bila u mističnoj uniji sa Hildegard Von Bingen ili dominirala kao najglasnija od svih veštica u a capella Salem(skoj) odbrani.
Kao šezdesetosmaško dete i koleginica Phillipa Glassa i Stevea Reicha, ona je pre svega večito optimistični duh, neiscrpni “arheolog” ljudskog glasa kao instrumenta, u potrazi za nekim novim izmišljenim jezikom, koji ne pripada nijednom posebnom vremenu ili religijskom kanonu, dok pleni magičnom prilježnošću u svetu koji je aboliran od iste.
Akademski mimikrirajuće vokalne “ekstenzije” su svedene na neophodnu meru – kao ekstenzije duha na putu (samo)prosvetljenja, ka esenciji razgolićene iskrenosti. Artikulisane su u polifoniji glasova – majke koja štiti svoje dete od čopora vučjaka, lunarne uspavanke na neodoljivom bebi alarm ripitu, krika i šapata ranjene ptice, antički tragične boginje u neverbalnoj monodrami, jecaja koji plaši sovu, multimedijskog kolaža onostranih psalmova…
Simbol vinutosti provlači se i kroz njeno novo delo za vokalni ansambl i gudački orkestar, realizovano u saradnji sa vizuelnom umetnicom Ann Hamilton, na višespratnoj teatarskoj kuli (i metaforičnoj katedrali ).
U pokretu i zvuku, kao i u vizuelnim predstavama galopirajućih konja i karusela, otkriva se još jedan cirkularni narativ. Fanovski očaravajuće putovanje pevajućih ikona , harmonijuma, “shruti” kutija i usamljenih perkusija, kao i kratkih rezova nekih manje ambicioznih mini-litanija, vodi nas do maestralne Ascent, u kojoj čujemo kako je kao kompozitorka napredovala od krajnje skeletalnih formativnih radova.
U približavanju operatičnim, epskijim horskim interakcijama, verovatno jedna od najvelelepnijih kompozicija na prethodnih par ECM-ovih izdanja, nedvosmisleno nas vraća na njeno zlatno doba sa albuma poput Do You Be, oplemenjena fluidnim instrumentalnim kontrapunktom.
Cilindrično, spiralno stepenište nije poprište nekog uzbudljivog psihološkog trilera, no autonomni prostor kojim suvereno vladaju horisti i zvezde padalice iz začaranih ansambala, dok se nad kulom nadvijaju kumulusi, idealni za jedrenje na talasima “angažovanog” minimalizma, ali i poneko ekscentrično hodočašče.
Meredith Monk I vokalni ansambl, The M6 voices, Montclair State University Singers – glasovi
Todd Reynolds Quartet – gudački kvartet
nisam citao recenziju, tj odustao sam posle drugog reda, too much 4 me…
stil je ko zorica kojic: " i dok je kometa u lunarnoj ekstazi parala kosuljicu istine bivstvovanja…" , i ti fazoni!!!
;))))
ali album je super, meredit je uvek fantastcna… uostalom, ono u jdp-u pre par godina je za mene bio jedan od najemotivnijih i najupecatljivijih koncerata-performansa koje gledah u karijeri….
Slično kao i Jelen, prestao čitati nakon nekoliko redaka teksta, he, he, he…
Mali kuriozitet, Ana Sofrenović je nastupila u izvođenju "Songs of Ascension" na Bruklinskoj muzičkoj akademiji pre dve godine. Recenzija je zabavna, a Meredith je "once in a blue moon" na Jazzinu. 🙂
Ako je i ovo jazz….Ali nema veze kojoj vrsti muzike ovo pripada, bitno da je jako dosadno. Ako hoće neko da sluša pravi glas nek posluša našu Divnu Ljubojević.
Mada se ne držimo strogih odrednica oko toga šta jeste, a šta nije džez, s vremena na vreme objavljujemo i tekstove koji nisu vezani za ovaj žanr.
Povremeni izleti u bluz, klasiku ili avangardu su nešto što nam nije strano, premda ih ne praktikujemo tako često.
Volim sve sto je Meredith ikada izdala!Veliko hvala na odlicnom osvrtu na album!