Mesec frankofonije: Les Doigts de l’Homme

Mesto: Sala Amerikana, Dom Omladine (Beograd) / Datum: 22.03.2010. / Foto: Nikola Marković

Počev od januara, širom sveta se održavaju koncerti, festivali i manifestacije povodom stogodišnjice rođenja jednog od najvećih džez muzičara svih vremena – ciganskog gitariste Djanga Reinhardta. Proslava nije izostala ni u Srbiji, koju je na mini-turneji (Niš-Novi Sad-Beograd) obišao francuski kvartet Les Doigts de l’Homme.

Valja primetiti da ovaj bend i nije baš tipičan pronositelj tradicije ciganskog svinga i Djangove zaostavštine, budući da njihovi albumi (što kroz pevanje, što kroz energične ritmove) flertuju i s humorističnim pristupom, rokom, i šansonjerskom tradicijom zemlje iz koje dolaze. Blagodareći „pomerenom“ senzibilitetu ostali su ispod radara mejnstrim džez kritike, a posledično i nedovoljno poznati ovdašnjoj publici.

Sudeći po poseti na koncertu u Domu Omladine, promotivna kampanja je odradila fenomenalan posao. Sala Amerikana je bila ispunjena do poslednjeg mesta (bilo je ljudi i ispred ulaza), pa je prava šteta što je središnji deo prostora bio rezervisan za stolice. Ovom zaključku u prilog ide i veoma opuštena atmosfera, u kojoj su mnogi gosti igrali ili makar nehajno mrdali kukovima, daleko od bilo kakvog akademizma i koncepta „formalnog“ koncertnog hepeninga.

Francuski kvartet je bio veoma nadahnut. Veče je proteklo u znaku promocije njihovog aktuelnog albuma 1910, posvećenog Djangu Reinhardtu, pa je i repertoar bio lišen vokalnih deonica i nakrcan lepršavim rasviravanjima tri gitare i kontrabasa, uglavnom u prepoznatljivom džipsi-sving maniru. Les Doigts de l’Homme se najbolje osećaju u brzom tempu koji forsiraju tokom najvećeg dela koncerta, često se ubrzavajući i u samim pesmama, dovodeći publiku do ekstatičnog raspoloženja. Verbalna komunikacija je svedena na najavljivanje pesama i pokoju pošalicu, no teatralni diskurs se sve više razvija kako se koncert bliži kraju. Kulminacija sledi u uredno osmišljenom predstavljanju benda, uz naizmenične odlaske i dolaske s bine i muziku koja ide na plejbek.

Pohvale svakom od članova benda i njihovom doprinosu zvučnoj slici bile bi sasvim na mestu, no mirne duše se možemo okrenuti sipanju hvalospeva prvom među (ne)jednakima i zvezdi večeri – virtuoznom Olivieru Kikteffu.

U 21. veku muzička scena vrvi od tehnički superiornih gitarista, a ljubitelje ovog instrumenta sve je teže fascinirati pukom pirotehnikom. Svedemo li priču na džez, situacija je još delikatnija, a ako krenemo da se bavimo samo ciganskim svingom i njegovim derivatima, predstavnike ovog žanra ćemo suočiti i s nimalo zahvalnim poređenjem – sa samim Djangom Reinhardtom.

Kako se onda heroj beogradskog koncerta izborio sa svim ovim izazovima? Prisetimo se da Djangova magija (pored prelepih melodija) nije počivala u brzini odsviranih sola, već u kristalno jasnoj i snažnoj intonaciji, ekonomičnom pristupu u kome je svaki ton bio važan i naglašen. Olivier se nije opredelio ni za puko kopiranje, ni za „klasičan“ virtuozni pristup (shvaćen kao brzinsko protrčavanje kroz skale), već za elegantnu sintezu dva naizgled suprotstavljena senzibiliteta.

Snažno akcentovanje tonova može se shvatiti kao odlično naučena istorijska lekcija, ali nam srčanost i strast s kojom ovaj gitarista pristupa „poslu“ ukazuju na iskrenost emocija i proživljavanje odsviranog. Gledajući Oliviera kako svira, zapitao sam se kako bi slavni Django reagovao kada bi mogao da vidi svog zemljaka na delu, i da li bi prepoznao sebi blizak senzibilitet i dostojnog sledbenika.

Gotovo nestvarnoj i romanesknoj priči o Djangovom životu i delu teško je parirati. Burne biografije džez muzičara i snažan društveni kontekst njihovog stvaralaštva stvar su prošlosti, a današnjim pregaocima žanra preostaje samo da se bave vlastitom muzikom, vredno rade i sviraju, u nadi da će publika prepoznati njihov lični pečat i uloženu emociju. U Olivierovom sviranju osetio sam odraz osećajne individue, a uveren sam da bi i sam Django uživao na koncertima francuske družine.