By 
Iz pera Mihaila Blama, kojim je za trenutak zamenio bas žice, proistekao je vredan, pre svega foto i fono zapis o najzagonetnijem i najmanje znanom periodu – počecima džeza u Srbiji i njegovom opstanku u najneprihvatljivijim istorijskim, ratnim uslovima. Mnoštvo fotografija, programa, prepiski sa zvaničnicima, godina i imena muzičara koji su činili prve beogradske orkestre: Micky Jazz, Jolly Boys, Melody Boys, Sadžo, orkestar Miodraga Jovanovića Štuleta… daju nam jasnu i ubedljivu sliku o postojanju i trajanju domaćeg džeza.
Ovakav činjenični prikaz otvara mogućnost da se i samo uvidom u fotografije i natpise koji ih prate stvori slika o nekolicini muzičara, nosilaca beogradske muzičke scene: gitarista Mirko Marković, violinista Mile Marjanović, virtuoz na harmonici Miodrag Jovanović Štule i violinista, harmonikaš, gitarista i čuvar većine dokumenata koji i bez reči govore – Rafael Blam. Ova knjiga je, iako se njen pisac trudio da to ne potencira ili implicitno naglasi, omaž svim ovim muzičarima, ali i iskazivanje pijeteta prema muzičkoj tradiciji porodice Blam.
Džez koji se širio Evropom osvajao je i druge gradove u Srbiji, tako da se već tridesetih godina javljaju prvi orkestri, poput onih u muzikom ispunjenom Šapcu. O toj sceni najbolje govori knjiga Šabac u senci džeza (1934-2004) Živka Ivkovića, još jednog od pisaca koji, poput Mihaila Blama, svoja istraživanja bazira na faktima, zaobilazeći priče i sećanja samih aktera događaja. Nesumnjivo je da se ovakvim pristupom u izlaganju materije izbegao rizik jednodimenzionalnog prikaza domaće scene. Razotkrivanje slike o kakvoj je doista džez sceni reč (do Drugog svetskog rata) neodoljivo podseća na neme filmove koje tek treba ozvučiti.
U drugom delu svog spisa Blam se bavi opstankom džeza u ratnim uslovima, gde je obrađen muzički život u zarobljeničkom logoru i okupiranom Beogradu.
Bogatstvo izdanja se ne završava ispisanim stranicama. Ono se nastavlja CD-om sa, slobodno možemo reći, snimcima od izuzetnog značaja za našu muzičku kulturu. Naime, reč je o petnaest tonskih zapisa čiji je zvuk zavidno restaurisan i digitalizovan – dobili smo slušljive antologijske snimke sa gotovo raspadnutih medija. Milan Milovanović je, u završnom delu knjige, istovremeno napisao najbolju recenziju ovog materijala:
“Stare zvučne pribeleške, otrgnute od propadanja, dižu zavesu zaborava sa zvučnih slika ranih protagonista jednog muzičkog žanra. Istovremeno, one su primer radosti zajedničkog muziciranja i nastupanja, razmena svežih ideja i misli, srčanosti, borbenosti, i traženja smisla u momentima kada je skoro sve, pa i život sam, gubio bilo kakvu vrednost. “
Ovih par reči su i suština muzike kojom je upotpunjena knjiga Mihaila Blama. Na CD-u se može čuti deo programa emitovanog sa vojnog radio Beograda, pesma Lili Marlene koju je u etar prvi put odaslala ova radio stanica, Ne brini majčice mila i Oči te – dve pesme koje su odzvanjale sa radio talasa i u zarobljeničkim logorima i ono što su najveći džezerski dokazi – kućni sešn grupe naših muzičara, Mladena Guteše, Borivoja Simića, Miodraga Ilića i Spase Milutinovića, ali i sami počeci srpske džez diskografije – snimci grupe nemačkih i srpskih muzičara načinjeni u Mađarskoj. Na ploči je zabeležen rani gitarski džez solo Dragoslava Petkovića, muzičara koji zajedno sa Gutešom, Borom Simićem i Ilijom Genićem čini grupu naših najznačajnijih stvaralaca u ovom periodu.
Blamovo izdanje, iako se za sad ne može naći na rafovima knjižara, zaslužuje našu punu pozornost i uvažavanje jer nam se prvi put pruža mogućnost da delove džezerske prošlosti detaljnije sagledamo, ali i oslušnemo u vidu zvučnog zapisa. Miša Blam je knjigom Jazz u Srbiji: 1927 – 1944 nastavio da slaže kockice mozaika koji je započeo gitarista i hroničar Svetolik Jakovljević. Svakako, pojavljivanjem navedene knjige tačka na istoriju džeza u Srbiji nije stavljena – mi smo, zapravo, svedoci početka pomaljanja pravog obrisa jednog bogatog, sadržajnog i sveobuhvatnog vremenskog hoda improvizovane muzike u našoj zemlji.
By 
Prosto je neverovatno da neko, u vremenu u kome živimo, boreći se za goli opstanak i preživljavanje, smogne snage da napiše i izda knjigu čija je tema jazz u Srbiji.To može samo entuzijasta. Pretpostavljam sa kojim se problemima suočavao da bi došao do podataka i dokumenata. Zato sve čestitke gospodinu Blamu. Zrnce nade da u Srbiji nije umrlo sve što se zove duhovnost i kultura. Zrnce koje će manjina prihvatiti i čuvati kao da je dragulj, a većina neće ni primetiti to zrnce u sivilu pustinje. Hvala i Sladjani za sjajan prikaz knjige.
Upravo gledam gospodina Blama na studiju b i odusevljavam se cinjenicom da u Srbiji ima i ovakvih ljudi. Ali je cinjenica isto tako da ih je mnogo,mnogo malo. Ipak za Srbiju nema velikih sansi pored Pinka i inih da ovo nesto promeni i da postanemo normalna zemlja.
To se zove istorija. Potpuno spektakuaran poduhvat. I ja neko veče uhvatih parče Blamove priče na studiju b, ali nikako da shvatim zašto knjige nema u knjižarama i kako se do nje može doći. Planiram da je poklanjam svima koji su mi dragi (pošto je poklonim sebi, naravno).
Knjiga se moze naci u knjizari Stubovi kulture na Trgu Republike.