Mikser Festival: Hashima, Naked

Mesto: Mikser House / Datum: 03.06.2015. / Foto: Filip Filipović / Video: Jazzin TV

Dobrano naoružan predrasudama, uputio sam se u utorak na prvo veče alternativnog dela programa ovogodišnjeg Mikser festivala. Predrasude naravno nikako nisu vezane za muzički sadržaj, nego za, među pobornicima dobrog zvuka i čisto muzičkog dojma, kao ‘groblje zvuka’ ozloglašeni prostor Mikser Housea, ali i dobrim delom klijentelu koja se za isti neraskidivo vezuje. I, gle čuda, kako neobećavajuće je delovalo probijanje između stolova degustatora kulinarskih Mikser-specijaliteta, očigledno veoma letimično zainteresovanih za konkretan muzički sadržaj koji se spremao. Zle misli su, srećom, vrlo brzo pale u vodu kada se ukazali bina nameštena tako da je samo malim delom unutar zidina zgrade i, pokazaće se, prikladno ozvučenje koje je dva benda, koja su to veče nastupila, predstavilo u najboljem svetlu otkako pratim njihove koncertne aktivnosti.

Hashima je beogradski bend, koji iz koncerta u koncert zvuči sve ubedljivije. Pod vođstvom gitariste Igora Miškovića, kvartet plovi nimalo mirnim vodama, jasno odmaknut od džez konvencija koje se nameću u kontekstu ovakve kombo postavke. Baziran na improvizaciji, ali ipak duboko utemeljen u raspisanom, u svom polu-kamernom izrazu, Hashima zahteva određenu posvećenost slušaoca, koju nije baš lako naći u ambijentu besplatnog koncerta Mikser Housea. Zbog toga su Mišković i ekipa od početka zapucali iz najefikasnijeg oružja, odličnom interpretacijom “Dance No.2”  Vasilija Mokranjca, i ujedno svojim najvećim ‘hitom’, uspevši da pridobiju začuđujuće zainteresovanu publiku od samog starta.

Bojazan da ispucavanjem najvećeg aduta na samom startu bend stavlja na kocku dinamiku ostatka koncerta, pokazala se neosnovanom, jer je kroz nove kompozicije, predstavljen i potencijal  za dopadljivost onima kojima strpljenje neophodno pri razvijanju Hashiminih kompozicija i nije jača strana. Ako se izostavi mahom improvizovani srednji deo koncerta sa gostujućom pevačicom, koji je bespotrebno samo ugrozio dinamiku koncerta i potvrdio predstavu o  ovom kvartetu kao sastavu koji (još uvek) bolje funkcioniše u sada već vrlo dobro utegnutim aranžiranom diskursu, Hashima mora biti vrlo zadovoljna rezultatom. Pred sobom imamo skup pojedinaca koji i individualno (posebne pohvale bubnjaru Aleksandru Hristiću)  i kolektivno drastično napreduje i sprema se da svoju najbolju muziku tek prezentuje sve zainteresovanijem mnjenju.

S druge strane, Naked su bend koji je svoje priznanje i afirmaciju stekao poodavno, a sada rešio da ih na ogoljenim temeljima stare slave gradi iznova.  Ako bismo stari šestočlani Naked propustili kroz odgovarajući  filter, ono što bi nakon filtracije ostalo kao esencija benda i njegov najupečatljiviji deo  jeste upravo trojac Radojković/Milošević/Mijušković, koji uz novog člana, saksofonistu i klarinetistu Ivana Teofilovića daje novi Naked, upravo onakav, videlo se to na koncertu, kakav je verovatno uvek težio, ili barem trebalo da teži da bude.

Kroz splet starih i novih kompozicija, Teofilović se, iako novi član, hrabro prikazao i kao frontmen, preuzevši na sebe skoro svu interakciju sa raspoloženom publikom, ali i novi dominantni instrumentalni glas, skačući suvereno sa moćnog režećeg tenora na suptilniji i kontrastno svetliji klarinet. A kada su opleli jedan od aduta sa nove ploče “Newz Orleanz Chochek”, Igal Foni,  suprug i bubnjar to veče prisutne renomirane trombonistkinje Reut Regev, oduševljeno je muziku Nakeda okarakterisao kao ‘pravi Balkan, ali ne onaj za turiste’. I vizuelno i sonično Naked su se predstavili kao autentična pojava i organski kompaktna celina, gde uživanje u zajedničkom muziciranju (posebno u slučaju jedne od najutegnutijih beogradskih ritam sekcija Radojković/Milošević) stoji iznad bilo kakvih drugih interesa.  Generalno dobar zvuk, raspoložena publika i inspirisanost aktera bili su idealna prilika da Naked na velika vrata predstavi novu postavu i odličnu novu ploču, o kojoj na ovim stranicama uskoro očekujte više.