Mikser, Keckec, Naked, Fish In Oil, Raw Hide & Katarina Pejak

Glavni krivac za ovonedeljni bogat program je festival Mikser. Kada pričam sa ekipom o ovoj manifestaciji, uvek smo u nedoumici o čemu se tu tačno radi. Znamo da je festival kao nešto „mnogo kul“, ali ne i čemu je tačno posvećen – da li modi, instalacijama, muzici, arhitekturi, dizajnu, ili koječemu desetom. Štono se narodnim jezikom kaže – hipsteraj.

U sredu dolazim iz pravca autobuske stanice prema KC Gradu,  hvatam prečicu pored kamiondžijske kafančine iz koje će uskoro zatreštati live old school narodnjaci. Uličica je nakrcana štandovima s kojekakvim arty džidža-bidžama, na svakom koraku stilizovano nehajne šiške i nerdovski cvikeri s debelim okvirima. Trudim se da što brže projurim i samo mi omot ploče Curtisa Mayfielda budi znatiželju i skreće pogled (kolega Zlatan je dan kasnije primetio i zanimljivo Mingusovo izdanje „Live in Europe“).

Ali šta se ja tu žalim i distanciram od supkulturnih običaja kad dobismo i pun kofer koncerata u paketu? Pop muzika (pa i džez, bluz, itd.) nikad nije bila lišena ne-muzičkih konotacija i neraskidivo je vezana za društvena previranja i građenje individualnog identiteta u kulturnjaka. To što naše post-štagod doba umesto autentičnih revolucija porađa simulakrume i kontrakulturu brzinom svetlosti pretvara u modni detalj, druga je stvar. Neko dade pare za Mikser, mi se uštekasmo za nekoliko koncerata, svi srećni.

Prelazimo prugu i izlazimo na Savski kej. Nedaleko od Starog železničkog mosta postavljena je tesna bina gde se novosadski kantautor Milan Kerezović – poznatiji kao Keckec – tiska s još par pratećih muzičara. Za improvizovanim štandom pivo je 250 dinara, pa se ipak vraćamo do trafike i opet nazad. Svirka može da počne. Jadikujem što je Keckec raspustio bend „Acid Folk Orchestra“ s kojim je snimio debitantski album „Pesme iz godina uspavanog razuma“. Bila je tu i marimba, i bariton saks, dva vokala, dve gitare, prateći vokali…u eklektičnom izrazu koji je nadilazio waitsovske pretenzije i donosio autentičan lokalni šmek. Kako god bilo, današnji Keckec deluje pomalo umorno i svira lagani poluakustični bluz prošaran obradama, da bi tek u drugoj polovini ispalio par hitova kojima se nevelika publika obradovala. Očigledno se distancira od svog dosadašnjeg rada i pokušava da stvori nešto novo, videćemo još na šta će da izađe.

Vraćamo se u onu hip-uličicu, tamo je jedna malo veća bina na kojoj svira Naked. Njih sam se već poprilično nagledao pa mi je uz svirku bilo zanimljivo i da pratim reakcije slučajne publike. Jer takva je ekipa na festivalima, pa je to i prilika da se zavrbuje pokoji novi fan. Ako to ne, onda da se makar pijano zaigra uz zvuk Punišićeve harmonike! Ima Naked taj lep potencijal da zavrbuje i pritajene folkere i one koje bi da urbano đuskaju, ali najbolje je što muzika u svemu tome ne pati. Mijušković na violini raspalio sitan vez i ne pušta, kulminacija traje li traje. Basovi zamastili, ritam pod konac. Interna redakcijska nedoumica je koliko je gitara potrebna bendu, pa naročito merkamo te deonice. Padne pokoji interesantan gitarski deo, ali generalno gledano, ti momenti su u senci vanserijskog bas dueta.

Četvrtak veče, Fish in Oil. Nije im bila loša svirka na Kolarcu pre desetak dana, ali ipak sam se više radovao manjoj bini i rokerskijem ambijentu. Nije to muzika za svečane sale, prljava je i zapaljiva, nekako vesela i hitična čak i kada to nije autorska namera. Ima ljudi, više nego na Keckecu prethodnog dana. Znaju pesme, pa se čak i pevaju melodije izbrušene kroz brojne klupske svirke. Kapiram da će se Braca gitarista u nekom trenutku smoriti od tolikog pominjanja Marca Ribota kao ključne stilske reference, a već je i meni kao piskaralu dosadno da to pominjem. To je tako, navikao sam se i primećujem druge stvari. Fala bogu ima ih. Sinoć mi je, recimo, ta hitičnost melodija ostavila najjači utisak. Teme tako lepo ulaze u uvo i ostaju u glavi, pozivaju ako ne na ples, a onda makar na drmusanje torzom napred-nazad. Pošto ću pisati i recenziju albuma „Poluostrvo“, toliko za sad.

U stvari, nisam ni planirao da pišem ovaj tekst dok nisam čuo Raw Hide sa specijalnom gošćom Katarinom Pejak u Kuglašu – inspiracija stigla u sitnim noćnim satima. Nisam ja nikakav posvećeni bluz fan i na ovakve svirke s vremena na vreme odem tek da se usput provedem. Mada,  ovom prilikom sam imao dva bonus motiva – da čujem usnoharmonikaša Jocu koji je ostavio odličan utisak u Vršcu, i Katarinu koja je pretprošle godine objavila upečatljiv debi album „Perfume & Luck“.

Početne rezerve oko toga kako će različite autorske figure uklopiti u neformalnom sešnu razvejane su kao od šale.  Katarina svira (ovom prilikom električni) klavir sve bolje i bolje, tehnički je primetno napredovala. Zatim, bluz manir više nije tu samo da popunjava vokalni prostor već primećujem i zavidan smisao za improvizaciju i interakciju u bendovskom okruženju. Glas standardno razvaljuje. Bravo! Ali nije Katarina ovde bila prva zvezda. Gitarista Vladan Stanošević je prekaljeni as bluz scene, no za mene neukog bio je potpuno otkrovenje. Ne mogu bogzna kako da mudrujem i ispaljujem reference, čovek je jednostavno odsolirao svoje s toliko osećaja i strasti da mi je skroz otupeo kritičarsku oštricu.

Tako je valjda s bluzerima – manje jurcanja kroz skale i koncepta, a više osećaja. Sirove kože, jelte. I to mi je bilo fascinantno – ljudi sviraju pred 10-20 zaluđenika u Kuglašu kao da im je najvažniji nastup u životu. Nema laži, nema prevare, ekipa u ozbiljnim godinama koja izgara na bini i daju sebe muzici koju voli iz dubine duše. To se lako uočava, u svakom tonu i svakom izrazu lica. Svaka patetika u mom pisanju je namerna, verujem i opravdana. Dirljivo je biti deo nečega toliko iskrenog, poštenog i emotivnog, pa je i meni bilo čast da na kraju koncerta stisnem ruku ovim divnim ljudima.

Sasvim je izvesno da narednih dana neću slušati Raw Hide albume kod kuće, čeka me brdo džez albuma. Ali je i izvesno da ću malo češće posećivati njihove svirke, jer se na licu mesta dešava prava stvar.