Milan Petković: Odraz (Slušaj najglasnije)

Milan Petković je u izvesnom smislu tipičan predstavnik domaće instrumentalne muzičke scene. U ranim četrdesetim, sa zavidnom sviračkom kilometražom (između ostalog, bio je član i jedne od “tranzicionih” postava grupe Fish in Oil),  tek u poslednjih par godina odvažio se da predstavi javnosti svoje prve autorske radove. Milan Petković Trio je svojevremeno privukao i znatnu pažnju nezadovoljnih čitalaca na Jazzinu, te je njegov pomalo na brzinu sastavljen debitantski album dobio negativan publicitet još pre recenzije.

Uz sve manjkavosti, ovaj je projekat ukazao na jedno od Petkovićevih fundamentalnih interesovanja – ljubav prema analognim, “vintage” klavijaturama, te osobenim teksturama zvuka koje je iz njih moguće izvući. Ova stremljenja smo još eksplicitnije mogli da čujemo na prošlogodišnjem beogradskom nastupu sa gitaristom Bratislavom Radovanovićem, u vreme zanimljivih avant-sešn serijala u Slatkom Bivšem. Naposletku je bilo sasvim logično da sledeći Petkovićev album bude napisan i snimljen na ovim koordinatama. No nismo ostali uskraćeni za malo iznenađenje: ovaj je muzičar sve klavijature, pedale i bubnjeve na albumu snimio – sam!

“Odraz” nema previše dodirnih tačaka s prethodnim Petkovićevim albumom, a na širem planu – ni sa bilo kojim stremljenjima na domaćoj džez sceni. Autor za Jazzin objašnjava kako je “pokušao da uradi ono što voli da sluša“, a to su, po njegovim rečima – Enrico Rava, Erik Truffaz, Nills Peter Molvaer, Esbjorn Svensson, The Cinematic Orchestra, Massive Attack, Murcof, Plasticman, itd. Ako bismo posmatrali učinak u odnosu na pomenute uzore, valja reći da je Petković uglavnom uspeo da se distancira od direktnih omaža i referenci, a njegova zvučna slika mnogo više budi asocijacije na ambijent-sedamdesete nego na aktuelni trenutak muzičke scene.

Petković je doneo još jednu zanimljivu odluku – klasične instrumentalne solo deonice je potisnuo u drugi plan, te je dinamiku numera izgradio na lupovima, teksturama, repetitivnim melodijama, te mestimičnim kontrapunktovima u kojima se ukrštaju (uslovno rečeno) džez i ambijent/elektro momenti. Produkcija je svedena i veoma topla, te ide ruku pod ruku s retro atmosferom. Potpuno opušten i neopterećen uklapanjem s drugim muzičarima, klavijaturista iz Aleksinca je uspeo da napravi album “za svoju dušu”, koji je baš zahvaljujući tome isturio njegove vrline u prvi plan.

Povremene tematske elaboracije školskog “sviračkog” tipa su manje ubedljive nego građenje slojevite zvučne slike od bogatih analognih sastojaka. No ovakve primedbe, na “Odrazu”, ipak ostaju zanemarljive. Petkovića – dobro je – ne zadovoljava ni tek da se okoristi o tehničke performanse svojih spravica, već ima smisla za melodiju i naročito atmosferu. Topla, a istovremeno sablasna “Povratak kući”, sa svojih skoro 20 minuta je centralna i najubedljivija numera na albumu, na kojoj se ogledaju sve pomenute odlike Petkovićevog stila. Ostatak albuma je kvalitativno ujednačen, s numerama i temama koje se razvijaju veoma postupno i imaju prostora da prodišu.

“Odraz” nam predstavlja muzičara koji je pronašao svoje prirodno stilsko i produkcijsko okruženje, pa makar i ostalo dosta prostora za dalje muzičko sazrevanje i doterivanje. Milan Petković se otisnuo u vode koje mu neće garantovati ni previše koncertnih promocija ni prodatih CD-ova, ali ga zato definišu kao umetnika poštenog prema sebi i publici. To nikako nije mala stvar.

Spisak numera: Odraz; Gluvarenje; Autsajder; Povratak kući; Bez borbe; Končić; Iza ogledala.

Muzičar: Milan Petković – klavijature (Rhodes,  Korg CX3, Korg Polysix, Roland SH 3A), gitarske pedale (analogni i digitalni delay, overdrive,  wah wah), bubnjevi.