Miles Davis & Quincy Troupe – Majls: Autobiografija (Utopija)

U životopisima uticajnih umetnika uvek je iskušenje potruditi se da pronađemo šta je ono što ih je činilo drugačijim od ostalih. Kada su u pitanju vizionari ili čak geniji, kao što je Miles Davis nesumnjivo bio, ovaj forenzički impuls je još jači. Veliko je pitanje onda šta je bolje: da o životu velikog umetnika slušate iz treće ruke, pričano od strane autora koji je uradio obimno istraživanje, prežvakao i analizirao brdo informacija i ponudio nekakve objektivne misli na raspravu ili, pak, otvoriti se za neprerađenu bujicu podataka pravo sa izvora.

Milesova autobiografija koju je Troupe zapisivao i donekle uredio je prilično ekstreman primer druge varijante: gotovo tehnikom toka svesti prepričan život jednog od najvažnijih muzičara dvadesetog veka, što ostavlja utisak da je autorski deo posla na ovom delu urađen u jednoj mamutskoj sesiji, tokom koje se Davis uz čašicu prisećao svega bitnog za, jelte, fabulu radnje.

I fascinantan je to život bio, da ne bude zabune, hagiografija Milesa Davisa je istovremeno i pripovest o tome kako su crni ljudi u Americi od muzikanata i provincijskih zabavljača postali moderni umetnici, pop-zvezde, seks-simboli. Ona se dotiče i šireg konteksta – rasizma (institucionalizovanog i običajnog), buđenja afričke svesti, promena u percepciji i konzumiranju popularne kulture – ali je uvek i na svakom mestu pre svega knjiga u kojoj Miles Davis priča o samom sebi.

I kako se i da očekivati, kada veliki, slavljeni, bogati, popularni i uticajni umetnik priča o sebi, to je priča nabijena preterivanjem, subjektivizmom i narcisoidnim korekcijama istorijskih događaja. Miles ne propušta nijednu stavku sa liste:

• Beli panduri su uvek glupi i rasisti a opušteni crni muzičar je uvek nevina žrtva i ta gudra koju su mu našli u kolima u stvari nema veze ni sa čim, to je samo genocidni projekat na delu.
• Svi beli muzičari imitiraju Milesa. Svi crni muzičari imitiraju Milesa, ali oni makar ponekad imaju obraza da mu to privatno priznaju.
• Sve žene žele Milesa. Čak i kad im deli šljage za neposlušnost i pravi drugim ženama decu.
• Miles je uvek najbolje obučen, uvek nokautira promotera ili novinara koji ga smara, svaku njegovu devojku muvaju Brando i drugi holivudski glumci, svaka njegova muzička transformacija je na bolje.
• Itd.

No, Miles Davis jeste bio genije i vizionar, pa i revolucionar, i kao neko ko je uvek plivao protiv struje – bila ta struja ona koju su predvodili beli menadžeri i producenti, bilo ustanički nastrojeni fri džezeri – spremni ste mnogo da mu praštate kada vidite da je u osnovi svega za njega muzika i strast spram nje.

Naravno, kao i kod svake druge biografije pop-zvezda dvadesetog veka, ovde na jelovniku imamo propisnu količinu tuča, kurvi, heroina, kokaina. Davis ne krije kako je prodavao ženska tela za novac kada je bio na igli, niti preterano uvija kada opisuje kako je ljude izbacivao iz bendova jer nisu svirali po njegovim zamislima – ali u veliku njegovu vrlinu se da svrstati to što sve, baš sve to naposletku vodi do muzike.

Najveća strast, najveća ljubav u tekstu vezana je upravo za muziku čoveka koji je bio duboko utemeljen u tradiciji, a opet imao ne samo hrabrosti nego i drskosti da se nekoliko puta u toku života radikalno transformiše, ostavljajući iza sebe legije zaprepašćenih fanova i kritičara. Miles priča svoj životni put na takav način da posle opisa nekoliko veza i brakova koji su se raspali (nagađate: ne isključivom krivicom preljubnica), prozivanja drugih muzičara bez previše takta, gorkih opservacija kako je razočaran sopstvenim sinovima i živopisnih prepričavanja heroinske i drugih zavisnosti, shvatate da je ovaj čovek jedino ikada bio veran muzici. I teško je ostati ravnodušan kada iznova i iznova vidite kako Davis sa neumrlim uzbuđenjem i raširenim očima priča o novim stvarima koje je svakih nekoliko godina radio.

Jezik ove knjige je… ekstremno neformalan. Kome smetaju psovke i prevod koji se povremeno previše verno drži angloameričkih konstrukcija neće se osećati previše ugodno. Miles svakog crnca naziva sa mnogo ljubavi „drkadžijom“ (u originalu „motherfucker“), žene su povremeno „kučke“ dok su belci samo to – belci. Neretko će opis ove ili one scene začiniti uzbuđenim „Čoveče, to je bilo super!!!“, a način na koji skače između događaja i vremenskih planova je sve samo ne disciplinovan. Opisi obroka koje je mu je kuvala jedna od brojnih tašti dobijaju jednako pažnje kao i priča o albumu Bitches Brew, Jean Paul Sartre se pominje kao neko sa kim se Davis rado družio, ali ga u knjizi nema ni izdaleka toliko koliko nekih pajdomanskih drugara iz Njujorka, i sve u tom stilu.

Davis nije nikada bio čovek pera i najbolje se izražavao u apstraktnim, složenim muzičkim formama. Uprkos tome, njegova autobiografija ne prestaje ni jednog trenutka da fascinira jer iza muzike uvek stoji čovek, sa svim haosom strasti, nagona i misli spakovanim ovako nasumično između korica. Možda nakon čitanja njegove autobiografije nećete znati zašto je Miles bio genije kakav je bio, ali znaćete kako je bilo živeti i umreti kao genije.

.