Misterija Karavana (1)

U mnogo navrata smo na Jazzinu spominjali kako je savremena džez scena veoma bogata novim autorima i tendencijama, koje se trudimo da pomenemo svakom zgodnom prilikom. A o tome koliko je bogata istorija džeza ne treba trošiti previše reči. Čak i ako bismo ostavili po strani velikane poput Armstronga, Parkera, Coltranea ili Milesa, i dalje bismo imali na stotine tema za razglabanje i stotine muzičara koji zaslužuju pažnju džezerskog auditorijuma. Kako se i zašto, onda, u sve to uklapa tekst o jednoj jedinoj pesmi, pa još tako prepoznatljivoj i planetarno popularnoj? Otkuda poriv da se dohvatim baš ove teme?

Sve je počelo pre nekoliko meseci, dok smo u udobnom apartmanu zagrebačkog kolege Vida Jeraja preslušavali CD-ove i ploče fri-džez vedeta…da bi u jednom trenutku iz zvučnika doletela verzija Caravana koju pre toga nisam čuo, momentalno mi izazivajući prijatne žmarke. Bio je to holandski saksofonista Ab Baars, obrada je zvanično naslovljena Kinda Caravan, a album Kinda Dukish – posvećen velikom Dukeu Ellingtonu.

Pre tog dana nisam bio preveliki poštovalac Aba Baarsa, a i moram priznati da sam njegov opus poznavao samo površno. Ipak, kada sam začuo poznatu melodiju, osetio sam ushićenje koje nosi džez muzika, ono iskonsko u njoj zbog čega sam i počeo da je slušam. Dramaturgija teme, uzbudljivi duvači… a opet drugačije i sveže, kroz originalni tretman Baarsovog benda. Umetnost kompozicije i improvizacije – sve u jednom. Radosno sam uskliknuo kako bi trebalo napisati tekst o ovoj temi…

Moje lično putovanje kroz svet Karavana počelo je pre skoro deset godina, verzijom s Ellington/Mingus/Roach albuma Money Jungle. Nastavilo se obradom grupe Medeski, Martin & Wood s njihovog debitantskog izdanja Notes From The Underground (1992), a vatreno krštenje izvan sveta džeza je doneo fascinantni slepi harmonikaš Otto Lechner, za koga sam saznao preko ol-star harmonikaške postave Accordion Tribe (o kojoj je emitovan sjajan dokumentarac na Ring Ring festivalu 2005. godine). I uvek su ove nove verzije donosile neobičnu, mada ne i neočekivanu radost.

* * *

Danas, 75 godina nakon što se je pesma Caravan prvi put snimljena na nosaču zvuka, ovaj monumentalni džez hit je „u narodu“ poznat kao delo Dukea Ellingtona. No zvanični dokumenti govore drugačije – kao autori su, na ravne časti, navedeni Duke Ellington, Juan Tizol i Irving Mills. Slavnog pijanistu i kompozitora dobro će poznavati svaki ljubitelj džeza, dok su lik i delo preostalog autorskog dvojca poznati pre svega zagriženim džez enciklopedistima i proučavaocima Ellingtonovog opusa. Stoga ćemo pobliže predstaviti ove dve persone zaslužne za stvaranje jedne od najpoznatijih džez tema svih vremena.

Trombonista Juan Tizol rođen je u Portoriku 1900. godine, gde je svirao u orkestru svog ujaka Manuela, a bio je angažovan i kao muzičar za opere, balete, i brojne plesne sastave. Godine 1920. pridružio se bendu koji je putovao za SAD kako bi svirao u Vašingtonu. Grupa je uspela da se izbori za stalni angažman u pozorištu Howard, gde je pratila gostujuće muzičare i projekcije nemih filmova. Junak naše priče je često bio angažovan i kao muzičar u malim džez i plesnim sastavima – tako je jednom prilikom upoznao Dukea Ellingtona i pridružio se 1929. njegovom ansamblu, gde će bez prekida svirati narednih 15 godina.

Jedan od najpoznatijih i najintrigantnijih detalja iz Tizolove karijere zapravo i nema mnogo veze s njegovim muzičkim angažmanom – radi se o famoznom incidentu sa Charlesom Mingusom, u kome je nakon kraće prepirke kontrabasista potegao šipku na Tizola, na šta je ovaj navodno izvadio – nož!

Opisani događaj se odigrao 2. februara 1953. dok je Mingus svirao kao rezervni muzičar u Ellingtonovom bendu. Tizol, koji je u to vreme često vodio probe ansambla, imao je zamerke na sviranje mladog kontrabasiste, koji je, uvređen zbog osporavanja njegovog muzičkog umeća, potegao čeličnu cev i krenuo ka Tizolu. Međutim, upravo u tom trenutku su zavese na pozornici podignute, sukob je izbegnut, a Mingus je po završetku koncerta momentalno dobio otkaz.

U potonjim godinama dvojica aktera će opisati ovaj događaj na dijametralno suprotne načine – Mingus je incidentu pripisao rasističku konotaciju (iako je bilo poznato da se Tizol srčano zalagao za prava afroamerikanaca), dok je portorikanski trombonista čak tvrdio da nikada nije ni potegao nož (neuverljivo obrazlažući kako ga je obično nosio sa sobom zbog „opasnog komšiluka“, ali ne i te večeri).

No, za našu temu je zanimljivija Tizolova kompozitorska persona. Ovaj je ventil-trombonista prve snimke sa Ellingtonom načinio početkom 1935, a tokom narednih godina nametnuće se kao autor nekih od najvećih Ellingtonovih hitova. Pored Caravana, njegova najuspešnija pesma je Perdido, koja se pokazala najvitalnijom u vokalnim izvedbama pevačica (Sara Vaughn, Dinah Washington). Među ostalim kompozicijama koje je pisao za Ellingtonov bend, komercijalni uspeh su postigle i Bakiff, Pyramid, Moonlight Fiesta, Conga Brava, Sphinx, Keb–lah…

Dovoljno je baciti pogled na nazive ovih pesama kako bismo uvideli u kom grmu leži zec. Juan Tizol se često smatra jednim od začetnika latin-džeza, ali isto tako i pretečom žanra koji će pedesetih godina dostići popularnost pod imenom „Exotica“. Naziv ove muzike nam sugeriše nameru stvaraoca da povede slušaoca u mitske i mistične predele, često uvodeći orijentalne i pseudo-polinezijske elemente u kompozicije.

Teško je reći odakle je Tizol povukao ove uticaje. Budući da je prvih 20 godina života proveo u Portoriku, gde su dolazili mnogi doseljenici, sva je prilika da je njegovo komponovanje bilo pod uticajem ostrvske kulture i tamošnjeg kospomolitskog duha. Nešto labavija teorija povezuje njegovu muziku sa kulturom Mavara, koja je preko Španije stigla i do Latinske amerike. Bilo kako bilo, Ellington je morao biti oduševljen širinom koju je njegovom bendu omogućavalo Tizolovo komponovanje.

Poslednju trećinu autorskog tima Caravana čini Irving Mills – izdavač, agent, vođa orkestra, pevač, stihopisac…rečju, svestran lik. Najveći trag u svetu muzike ostavio je kao veoma sposoban menadžer koji je afirmisao mnoge popularne i džez sastave, uspevši pri tome i sebi da obezbedi značajan imetak.

Već 1919. godine je ušao u biznis objavljujući zvučne zapise tada nepoznatih, a kasnije proslavljenih muzičara poput Hoagyja Carmichela ili Doroty Fields. Odigrao je značajnu ulogu u razvoju karijere Caba Callowaya (bio je koautor velikog hita Minie The Moocher, poznatog po čuvenoj „haj-di-ho“ frazi iz refrena). No nijedan angažman mu nije doneo toliki prestiž kao onaj s Ellingtonovim bendom.

Istorijski zapisi vele da je Mills jedne večeri 1926. godine došao u ne naročito poznati Kentucky Club, između 7. avenije i Bruklina, na nagovor vlasnika koji je doveo mali bend iz Vašingtona i koga je zanimalo šta Irving misli o njima. To je, naravno, bio orkestar Dukea Ellingtona. Već narednog dana Mills je postao njegov zastupnik, da bi ubrzo osnovali zajedničku korporaciju u kojoj je svako imao po 45 posto interesa, dok je ostatak deonica pripao advokatima.

Njegova autorska uloga svodila se na pisanje tekstova za određene kompozicije, kao što su Mood Indigo, It Don’t Mean a Thing (If It Ain’t Got That Swing), Sophisticated Lady, Solitude, i naravno Caravan. Međutim, razni izvori (poput muzičara u bendu ili džez istoričara Colliera) navode i da se Mills često potpisivao kao autor pesama u kojima nije uzimao nikakvog učešća – uz napomenu da je to bila manje-više uobičajena praksa tog vremena. Saradnja sa Ellingtonom okončana je 1939. godine, a slavni kompozitor nikada nije javno objasnio zašto su se razišli.

* * *

Sama pesma nastala je bez previše pompe, i prvobitno je snimljena kao deo jednog od eksperimentalnih izdavačkih projekata Irvinga Millsa. Naime, te 1936. godine on je istovremeno pokrenuo dve izdavačke kuće – Master i Variety. Ova potonja je Millsu poslužila da promoviše nove talente i „promeša karte“ s već afirmisanim muzičarima, pa je organizovao niz snimanja s malim sastavima sačinjenim od članova Ellingtonovog orkestra.

Postava pod imenom Barney Bigard and His Jazzopaters snimila je 19. decembra 1936. numeru Caravan, i tako ušla u istoriju džeza i popularne muzike. Članovi ovog instant-benda bili su Barney Bigard (klarinet), Cootie Williams (truba), Juan Tizol (ventil trombon), Harry Carney (bariton saksofon), Duke Ellington (klavir), Billy Taylor (bas) i Sonny Greer (bubnjevi).

Zvanični autor prve verzije Caravana bio je Juan Tizol, no odmah po objavljivanju prodao je prava na pesmu Irvingu Millsu – za 25 dolara! Istorijski tekstovi ne pružaju objašnjenje za ovu (po Tizola) krajnje nepovoljnu pogodbu, no sva je prilika da se menadžer pitao za mnogo šta u bendu. A kako smo već pomenuli, Mills je voleo sebi da pripisuje autorske zasluge. Ipak, kada je pesma postala hit, Tizol je insistirao na udelu u pravima na pesmu, pa mu je Ellingtonov menadžer izašao u susret.

Slavni šef orkestra navodi da je od Tizola potekla tek inicijalna ideja, oko koje je maestro izgradio kompoziciju za pamćenje: „…Vidite, nije se radilo o tempu. On (Tizol) je stajao i odsvirao temu u slobodnoj formi. Odsvirao je prvih deset taktova, a mi smo preuzeli stvar i odradili ostatak“, objasnio je Ellington.

Juna 1937. godine pesma je dosegla visok plasman na listama popularne muzike, i u potonjim godinama je postala nezaobilazan deo koncertnog repertoara Ellingtonovog orkestra. Doživela je i nekoliko studijskih verzija, od kojih će piscu ovih redova najdraža biti ona snimljena sa Charlesom Mingusom i Maxom Roachom, na intrigantnom i briljantnom albumu Money Jungle.

Misterija Karavana (2)