Money Jungle (1)

Foto: Stanislav Milojković, web arhiva

Kao prvo, pozdravio bih sve posetioce ovog džez sajta i poželeo im, kao i našem sajtu, dugo i plodno druženje, buduće saradnje i inspiracije, razmene i diskusije. S obzirom na to da će moje prisustvo na ovim stranama biti neka vrsta introspektivnog muzičarskog razmatranja pre svega meni značajnih džez ostvarenja i njihovog uticaja na moje muziciranje i uopšte bavljenje muzikom – dakle albuma svakako, a onda možda i ponekog koncerta, sešna, susreta koji je ovako ili onako uticao na moje sviranje itd., mislim da je više nego pošteno da prva priča u nizu mojih insajderskih izveštaja zapravo bude pomalo neverovatna i definitivno sudbinska (za sada) tročinka o mojoj džez inicijaciji. Sledi priča o…

…Money Jungle! (meni) Jednom od najznačajnijih džez albuma svih vremena, na kome su se sudarila tri kralja, tri proroka, tri genija – Duke Ellington, Charles Mingus i Max Roach… kao što je to lepo primetio George Wein u originalnom propratnom tekstu: “Ellington! Mingus! Roach! Ovo nije trio, ovo je trijumvirat!”

Prvi čin

Moj 14-ti rođendan, dolaze drugari, pokloni se još uvek pomalo kolebaju između dečijih i ozbiljno tinejdžerskih, uglavnom već pretežu na ovu drugu stranu, mada tu i tamo sevne poneka društvena igra ili detinjasti gedžet (npr. vampirsko zubalo)… uglavnom su to knjige i, češće, ploče… Ploče! Već nekoliko prethodnih godina nešto oko čega se vrti skoro sva moja pažnja, osim onog njenog dela koji je već posvećen sviranju (tada bas gitare u bendu i horne u školi). Slušaju se Beatles, a preko njih se viri u Pink Floyd, Led Zeppelin, Black Sabbath, Yes, Deep Purple, mada pre i posle svega – dragi, raspevani, magični, psihodelično-optimistični Beatles…

Igor Gostuški, prijatelj još od pretškolskih dana, dolazi sa LP-jem pod miškom  i ulazeći pruža mi ga bez komentara. Krem kvadrat umotan je u celofan, sa manjom, kvadratnom crno-belom fotografijom po sredini na kojoj su tri crna muzičara – jedan ima šešir i podočnjake, sedi za klavirom i gleda negde između klavijature i nota koje stoje na klaviru, drugi je nagnut desno od njega i pažljivo prati to što radi prvi. Pored toga što ima vrlo neobičnu košulju, fotografija ničim drugim zapravo i ne pokazuje da je on muzičar…a u dubini velike sobe u kojoj su snimljeni, u klinču sa kontrabasom, u prvu dvojicu ili barem u njihovom pravcu gleda bucmasti bradonja opakog, skoncentrisanog pogleda, u majici i sa tregerima. U prvom planu su nekakve sprave koje prepoznajem kao “najverovatnije mikrofone”. Iznad svega toga lepim jednostavnim slovima piše “MONEY JUNGLE” i još nekakva imena, jedno manjim slovima ispod naslova, a dva podjednakim, još malo manjim od prvog imena ispod njega. Pomalo (u sebi) razočaran zahvaljujem Igoru i odlažem LP sa drugim poklonima, ali ta fotografija, ta magična fotografija tri crnca skoncentrisana nad nečim očigledno važnim i zahtevnim, teškim i obuzimajućim, nikada me nije napustila. Magični trenutak iz dalekog NYC-ja, iz davnog septembra 1962. urezan u moj mladi radoznali mozak da se nikada ne izbriše.

Nekoliko puta sam tog leta ploču prevrnuo po rukama, ali s obzirom da je bila umotana u celofan, mrzelo me je da je otvaram. “Sigurno nije stigao ništa da mi kupi, pa je zdipio iz ćaletovog fundusa”, sećam se da sam pomislio jednog od tih puta i odložio otvaranje za neki drugi trenutak u budućnosti (pokojni Dragutin, Igorov otac, bio je veliki džez poznavalac, kritičar, i tih godina u bordu Beogradskog džez festivala). Ali fotografiju sam uvek pažljivo zagledao. Nije me ostavljala ravnodušnim atmosfera potpune koncentracije ta tri čoveka koji muziciraju u velikoj sobi s mikrofonima… Naročito mi nije dao mira kontrabas – to bi trebalo da je kao moja bas gitara, samo malo veće, akustično i bez pragova… toga se nisam bojao jer sam već bio završio nižu muzičku školu za violinu. Hm, trebalo bi probati nekad…

Drugi čin

Godinu dana kasnije…

Upisao sam kontrabas! Ispalo je da je neki bradonja basista iz Džez kluba u Domu omladine, kojeg sam upoznao na džem sešnu i pitao ga gde da učim kontrabas, zapravo legendarni Mališa Draškoci – džezer i moj budući profesor u Mokranjcu! I tako se moja muzička glad samo godinu dana kasnije iznenada proširila i na džez, s obzirom da je to jedina muzika do koje sam mogao lako da dođem, u kojoj ima kontrabasa, a nije klasika. U kući je za prvu pomoć bilo nekoliko džez albuma u kolekciji mojih roditelja (Jazz Messengers, Nat King Cole, Satchmo) i – ček’, ček’ – gde sam ono zaturio onu ploču sto sam dobio od Igora prošle godine ?! Našao sam je negde pri kraju police, među nepoželjnima – Srebrna Krila (idiotski štos-poklon), Bijelo Dugme (informativna kupovina – prva i poslednja, a i na omotu su prelepe ženske grudi, pa nije bilo totalno traćenje para za 14-godišnjaka) itd. … aha – evo je! Još neotpakovana! Fenomenalno – odmah na gramofon!

I tada se dogodilo… trebaće mi dobar deo ostatka života da otkrijam tačno šta, ali se definitivno dogodilo! Iz zvučnika je poteklo nešto za šta nisam bio pripremljen – muzički Baš-Čelik koji je nemirno godinama spavao zapakovan u celofan, karton i papir (od čega poslednje godine između Vlade Kalembera i Željka Bebeka – pa i ja bih bio nervozan!). Ne znam kako izgleda i šta tačno znači kad te “udare mokrom čarapom”, ali pretpostavljam da je tu negde, slično… ploča počinje jecajima, za koje koji tren kasnije shvatam da zapravo izlaze iz kontrabasa, u koje posle četiri takta uleće gruv koji će godinama kasnije kolega bubnjar Miško iz Plejboja prepoznati kao “saobraćaj”, po scenama jurnjave kolima iz američkih filmova kasnih 60-ih i ranih 70-ih. Preko svega toga brutalni blok-rifovi na klaviru… nervozno, znojavo, pulsirajuće, slatko-gorko, disonantno… očaravajuće! Bog me ubio ako sam išta od toga razumeo, ali mi je svedok da sam se u sve zajedno istog trenutka zaljubio!

E, sad – kolike su šanse da, u nameri, recimo, da postanete kosmonaut, na ulici natrapate na jednog koji je baš krenuo na posao i voljan je da vas povede sa sobom u orbitu i pusti da malo gledate dok on vozi šatl na rutinsku popravku postrojenja za preradu vazduha na orbitalnoj stanici Mir? Minimalne, praktično zanemarljive, jel’? Godinama kasnije shvatam da i nisu tako minimalne kao što se veruje… Jedino što tada još ništa od ovoga nisam kapirao dok me je posle furiozne Money Jungle, od koje mi je tuklo srce i naježila se svaka dlaka, smirivao uvod u Fleurette Africaine, izvanrednu kontemplativnu baladu – ponovo neprepoznatljivi kontrabas, ovaj put nežan  poput leptirovog krila na afričkom cvetiću iz naslova numere (to je onaj urokljivi nadrndani debeljko?!?). Za njim zamišljeno-brižni klavir i bubnjevi svirani filcanim maljicama… pa ovi nisu sirovine, naprotiv! I tako – iznenađenje za iznenađenjem, sa obaveznom slatkom pauzom punom iščekivanja na pola, da se okrene B strana (kao što je u ljetnim kinima našeg jadranskog detinjstva postojala pauza za sladoled između druge i treće rolne filma). Srećom mentalna upijajuća moć petnaestogodišnjaka kakav sam ja bio višestruko prevazilazi intelektualni zamor usled nerazumevanja većine toga čemu se izlaže. Tu je mnogo više radio stomak od glave, a njegova poruka je bila nepogrešiva i zapravo jedina zaista važna – ovi ljudi su potpuno iskreni i rade ovo jako, jako dobro! Još samo da otkrijemo šta oni to tačno rade…

E da, tog prvog (nultog?) dana saznao sam još da je tu ploču izdala kuća koja se zove Blue Note, da je moj primerak francusko izdanje (krem korice – pfff…) i da se muzičari koji sviraju zovu Duke Ellington (on je većim slovima jer je komponovao sve numere), Charles Mingus i Max Roach, šta ko svira i da su sve to snimili 17. Septembra 1962. u Sound Makeru (to je valjda ime studija – ispravno sam tada pretpostavio) u New York Cityju…takođe i da je džez mnooogo više od Satchmove Hallo Dolly ili Nat Coleove Unforgetable. Mojoj bundžijskoj prirodi, koja će uskoro paralelno (i jednako oduševljeno) otkriti i Sex Pistols, Stranglers i XTC, to je jaaaako odgovaralo…

Treći čin

…i taman kad sam počeo zaista da se zanosim detaljima, zapravo kada sam počeo lagano da ih razaznajem – neko mi je uzeo tu ploču da je nikada više ne bi vratio…tzv. osveta poverenju. Tuga i bes u tim godinama srećom traju sveukupno oko 15 minuta. A i tih godina je prosečni tinejdžer (ja) mogao za svoj džeparac da kupi nedeljno između 3 i 7 ploča! Pod uslovom, naravno, da im daje prednost u odnosu na garderobu, cigarete ili poslastičarnice kojih je tada još bilo u izobilju. Da, ploča dnevno ili jedna u dva dana je bio moj izbor. A izlazilo je svašta i skoro sve je bilo dobro (to sam shvatio nešto kasnije) – PGP RTB je licencno izdavao klasični džez – Verve, Blue Note, CBS, Victor, Contemporary Records, Jugoton je bio zadužen za moderniji džez – od početka sedamdesetih pa nadalje (ECM, neka džez-rok izdanja Warnera, itd.), a Suzy i RTV Ljubljana za avangardni džez tipa Ornette Colemana. Birao sam ploče većinom po izgledu omota i nisam mogao da promašim – sve je bilo dobro, novo i praktično svuda se svirao kontrabas. I tako je Money Jungle, koji me je inicirao u slušanje džeza, lagano bivao potisnut negde u unutrašnjost moje svesti. Ali slika trojice zaokupljenih ljudi u velikoj sobi s mikrofonima je ostala na površini i često sam u društvu pričao o magiji ubrzavanja pulsa i nedostatka vazduha usled tog prvog, nikad kasnije ponovljenog sudara s džezom (OK, ponovilo se tu i tamo, ali kasnije – npr. Fables of Faubus sa Mingus in Europe ili Traneove Afro Blue i Lonnie’s Lament uživo!)

Onda je prošlo negde oko 7-8 godina, a da se za ovu priču nije desilo ništa značajno…

Negde čini mi se u proleće 1988. kuca meni neko na vrata, ja otvorim – kad tamo Pera, tadašnji momak moje dobre prijateljice, friško se vratio iz NYC-ja, krije nešto iza leđa i smeška se. Naravno, pogodili ste! Nova novcata ploča, pa digitalno remasterovana, pa sa nekim do tada neobjavljenim snimcima sa tog istog sešna, pa nije mala fotografija na krem podlozi nego preko cele prednjice omota kao što je i red! Naša tri poznanika značajno veći i jasniji, detalji u studiju bistriji… i muzika… izgubljena, pa ponovo pronađena sestra bliznakinja koja je pupela u mozgu sve ovo vreme i eksplodirala ponovo u svim svojim detaljima zajedno sa suzama u očima (nije preterivanje!). Pevam dok idu početni taktovi sola u Caravanu, a Pera, koji zna celu priču, zbog čega mi je i kupio ploču, kaže: “Pa ti, bre, ovo sve znaš napamet posle svog ovog vremena?!” Napamet je loša reč, Englezi i Francuzi kažu – srcem – by hearth, par coeur, nikako napamet… i – da, znam! Nisam sve te godine ni bio svestan da sam za kratko vreme mog prvog druženja sa ovom pločom srcem naučio svaki ton da ga nikada više ne zaboravim.

Epilog

Sjajne muzike ima mnogo, ali svako ko joj se na neki od mogućih načina prepustio i posvetio ima svog “kosmonauta koji je krenuo na posao” u određenom, presudnom trenutku svoje latentne opsesije. Ta inicijacija, otkrovenje, (meta)fizička reakcija momentalno pretvara latentnu opsednutost u grozničavu, ovisničku glad koju je nemoguće utoliti (ili barem tako izgleda prvih nekoliko decenija). Moja neizmerna sreća je da sam se igrom slučaja (ili mozda baš naprotiv – sudbinski?!) čeono sudario sa jednim od stubova forme, jezika i stanja duha koje u ovom civilizacijskom turnusu zovemo Džez. Za mene je on svakako centralni, noseći stub… onaj koji se prvi minira, jer kad se on sruši za sobom odnosi celu konstrukciju mosta. Ploča koja i danas ima šta da mi došapne, koja kao da se menja svaki put kada mi otkrije neki novi sloj svog kompleksnog postojanja… ili se svaki put pomalo menjam i uslojavam upravo ja?

Money Jungle (2)