Foto: Stanislav Milojković, web arhiva
Evo, konačno sedim i sabiram misli i sećanja, ne bih li započeo nedavno Vam obećanu ličnu šetnju kroz izuzetne taktove jednog od najuzbudljivijih trio sešna svih vremena, barem kada je džez u pitanju. Ima mnogo načina da se predstavi jedan album, mnogo uglova posmatranja… ja ću pokušati da zaobiđem kritičarsko-teoretičarski pristup i da nekako više lično naslikam portret ove (meni) možda najvažnije džez ploče ikada. Za one koji se sada uključuju u ovu kolumnu napomenuo bih da se radi o albumu Money Jungle u izdanju Blue Note-a, snimljenom 17.09.1962. u NYC, ploči na kojoj su se prvi i (koliko ja znam) jedini put sastali Duke Ellington, Charlie Mingus i Max Roach da bi odsvirali pola tuceta Ellingtonovih originala, od čega su neki po prvi put ugledali svetlo dana i još ponešto. Zašto baš Money Jungle? E, pa (ako već niste) pročitajte prethodni tekst Iskreno Vašeg kolumniste, pa ćete shvatiti zašto… Dakle, vežite se – polećemo!
A1 – MONEY JUNGLE
Već uvodni taktovi naslovne numere sasvim jasno nam poručuju na kakvu smo teritoriju zagazili: ostavite svaku nadu, vi koji ulazite! Nikako slučajno, u ovu suvu i beskompromisnu zemlju uvodi nas skandal-majstor, šizofrenični i-dirigent-i-basista, čovek rastrzan između ova dva sasvim oprečna (muzička) stanja – jednog ekstremno ekstrovertnog, a drugog sasvim introvertnog. Dakle prva četiri takta su napeta do pucanja, jedva prepoznajemo o kojem se instrumentu radi… a radi se o kontrabasu koji se uvija pod zastrašujučim stiskanjem Charles Mingusa, da bi ga od petog takta nadalje, nežno ali odlučno, smirio/organizovao neverovatni Max Roach gruvom u ovom delu sveta poznatim još i kao “saobraćaj” (vidi prethodni tekst). A onda – neočekivani, brutalni, disonantni ujed klavira. Duke ?!? Oh ne, oh ne! – zavapiše sving zaljubljenici u svojim ispeglanim odelima i uglancanim lakovanim cipelama. Oh, da!!! Tamna strana ugladjenog i nasmejanog šarmera-zabavljača se morala jednom pokazati i zablistati makar jednakim, ako ne i jačim bljeskom od dobro poznatog osmeha i belog smokinga. Muzički Mister Hajd demonstrira sasvim nepoznat, nervozni, prljavi, šturo-elokventni stil – nešto između Bud Powella i Monka, sa mnogo asocijacija koje nemaju nikakve veze sa glamurom plesnih dvorana. On svira o uličnim obračunima noževima, o posrnuloj crnoj braći i sestrama, drogama, užasu nove džungle u kojoj su se našli – Džungle betona i Novca… Da, život je jači i ubedljiviji od plesnog podijuma i to nam sugeriše svaki ton Money Junglea. Dukeov solo koji se stalno koleba između rifa i melodije, zamuckivanja i preciznih misli, Mingusova stalna iskakanja iz tračnica walkin’ bassa u sumanute akcente koji će na kraju procvetati prvim pravim anti-solom koji sam čuo u životu i sve to besprekorno ujedinjeno Roachovom ritmičkom čarolijom, neraskidivim tkanjem intelekta sposobnog da razume, isprocesuje i pomiri ove dve psihoze i podari im oblik i strukturu u Vremenu. Muzičkom Vremenu, pre svega, a onda – epohi, dobu dana, meteorološkim uslovima… I na kraju, kao ranjena zver koja se već umorila od bekstva, muzika posrće, gubi snagu, konačno pada prvo na kolena, zatim se cela ruši i pred našim očima (ušima!) izdiše u hropcu i konačno se gasi. Tek sa isticanjem poslednjih sporadičnih jecaja iz kontrabasa, ponekog tona klavira i rola na bubnjevima ponovo shvatamo od čega je sastavljen ovaj tužni i strašni organizam. A pored samih instrumenata i od tri duše koje su 17. septembra 1962. negde u Njujorku nakratko doživele geštalt-ujedinjenje. Na veliku sreću čovečanstva – to je i zabeleženo.
A2 – FLEURETTE AFRICAINE (African Flower)
Kao da su se i sami prepali pomalo nakazne i svakako zlokobne snage Money Junglea, Trojica u drugoj numeri nude utehu i melem za preneražene uši u kojima još hropću kontrabas i timpani. Mingus nas ponovo uvodi u ovu čarobnu baladu potpuno preobražen – nežan i mek utire put filcanim maljicama koje prebiraju po kožama Roachovih bubnjeva, da bi nam Duke preko svega toga ponudio svu slast mirisa egzotičnog, tropskog cveta ovim zvučnim akvarelom od pet-šest biranih tonova, skoro neobavezno prebirajući po klaviru. Durski rasplet na kraju teme za momenat ponudi srećan završetak… ali avaj, kao i svaki cvet i ovaj traje kratko i vene pred nama, zadivljenim i zanesenim… Numera koja me je u buntovničkom uzrastu naučila da čista lepota nije i nikako ne može biti banalna niti ispod bilo čije časti.
A3 – VERY SPECIAL
Jedan vrlo specijalan bluz! Najdalje što se od bluza može otići, a da taj iskonski puls i dalje provejava iz svakog tona i trenutka ove luckaste durske teme razrađivane do samog kraja. Ponovo Duke demonstrira rad sa minimalnim motivom i njegovu strpljivu razradu do rifa, pa onda dalje u prefinjene ritmičke avanture. Mingus ga prati kao da mu čita misli i to unapred, a postojani Max poput iskusnog mašinovođe ne dozvoljava da bojler eksplodira, već dodaje pokretačko gorivo pažljivo, ali neštedimice. I tako zabavljenima sopstvenom razmenom ideja i duhovitosti – zamalo da im svoj trojici promakne kraj! Tu je Duke po ko zna koji put demonstrirao apsolutni autoritet i muzičku elokvenciju kojom je u nekoliko taktova doveo celu tu zbrzanu kompoziciju do perfektno elegantnog zaustavljanja.
A4 – WARM VALLEY
Smiraj prve strane! Tečna djukovska tema, smirena i stabilna kao i sam njen naslov. Solo klavir na početku priziva u misli kasno leto u pitomoj dolini, negde daleko od džungle novca i njenih iskrivljenih stanovnika i zakona. Začudo, Mingus se spretno i svim srcem pridružuje Velikoj Pohvali Prirodi. On, koji je do koske agresivni ulični pas, prede kao sita farmerska mačka koja se lenjo sunča negde usred polja! A Maxa pola slušalaca u ovoj numeri i ne registruje – tolika je njegova veština praćenja – tek kad bismo ga nekim trikom izbacili iz zvučne slike osetilo bi se koliko nedostaje. To je ujedno i pouka ove numere – upijanje i prihvatanje vas transformišu u nekog drugog dok traje ta magična vožnja. Kao i da (ukoliko želiš da te prate) moraš biti bezrezervno sugestivan i svoje (muzičke) misli formulisati čisto i jasno.
B1 – WIG WISE
I evo je opet na početku druge strane – NYC, ta čudna nova džungla! Znojava, nervozna, opasna, očaravajuća, obećavajuća, brza i prevrtljiva, laskava i ubistvena. Dok Dukeova leva ruka kao da silazi oprezno niz zavojito stepenište sumnjivog kluba, desna zvižduće hrabreću, pomalo disonantnu melodijicu koja se takođe spušta u skladu s levom. Naglo zastaje, pa nastavi nizbrdo sve zviždućući. A onda na odmorištu, u polu-mraku naslonjen na zid, u grudima bije srce i zaglušuje misli… narkomana u potrazi za drogom, čoveka u potrazi za ženom-preljubnicom, lopova u potrazi za žrtvom, policajca u potrazi za lopovom? Roach je ponovo u “saobraćaj” gruvu, Mingus kopa po basu kao da mu od toga zavisi život… a mene razdire dilema da li je naslov ove numere filozofske ili zezatorske prirode. Wig Wise – “u vezi s perikama”, “sudija Mudri”, “onaj koji ume s vitezom”? Sve su to mogući prevodi, a izraz verovatno znači nešto sasvim deseto što će se izgubiti, ako već i nije, s poslednjim opakim uličnim mačorima generacije s početka prošlog veka.
B2 – CARAVAN
Šta reći o ovoj verziji legendarne Tizolove kompozicije, osim da je NAJBOLJA od svih koje sam ikada čuo… i da je Tizol mogao da je komponuje po sto puta, ali da je Duke taj koji joj je udahnuo život i održao je mladom i svežom bar nekih tridesetak godina. Lepa književnost i vrhunsko slikarstvo ponaosob nikada neće imati snagu i hipnotičku moć dobrog stripa koji je nominalno marginalna umetnost. Ova verzija Caravana ima upravo taj kvalitet. Ima kompleksnijih, razrađenijih, uglađenijih, ambicioznijih verzija – sam Duke ima po jednu od svih nabrojanih, ali ova je jedinstvena po ogoljenosti i direktnoj, gruboj lepoti. Naročito volim momenat kada Mingus toliko uporno ponavlja jedan sumanuti interval da i Duke s njim podivlja (!) i samo što ne išutira klavir… a gde je Max? Pa tamo gde treba da bude – posle uvoda kojim je dao okvir za celu verziju i time je obeležio kao zaista drugačiju od svih dotad, svinguje za Vojvodu sve do samog kraja i čvrsto drži kurs. Ali kada se sve završi, dok još traje poslednji klavirski akord, ne zaboravlja da se potpiše replikom iz uvoda. Već je tada slutio da će to biti komad za istoriju.
B3 – SOLITUDE
I za kraj – njegova Milost Vojvoda nas ispraća solo-piano izvođenjem jedne od svojih večnih tema. Ali čekajte – šta se to čuje? Škripi parket i čuje se nekakvo komešanje negde iza trećeg minuta Vojvodine Samoće i – šta? – pridružuju mu se njegova dva hrabra saborca za taj dan! Ušunjali su se dok je snimao, uzeli instrumente, pridružili mu se i završili zajedno čudo koje su zajedno i započeli – i to kako! Kao kada majka pažljivo spušta usnulo čedo u krevetac, ušuškava ga da mirno spava i lepo sanja i šapuće mu da ga nikada neće napustiti…
…i zaista, evo već trideset i neku godinu – nisu me napustili!
RUKE TAPŠU!!!
Protestvujem !
Gospodine Dusane prvo nas namamite ovim i ovakvim tekstovima a zatim vas nema 🙂
Molim Vas,ukoliko je moguce,da budete redovniji
Sve najbolje
Naterao si me da, posle duzeg vremena, strasno pozelim da cujem nesto sto nisam do sad. Hvala ti.