Mostly Other People Do the Killing – Forty Fort (Hot Cup)

Basista Moppa Elliot pre šest godina potpisao je CD naslovljen sa Mostly Other People Do the Killing i tu negde počinje priča o muzičkim ubicama. Ovaj projekat je snimio sa trubačem Peterom Evansom, saksofonistom Jonom Irabagonom i bubnjarem Vincentom Sperrazzom. Na sledećem izdanju Shamokin!!! već se nazire i buduće ime benda. Sperrazzu zamenjuje bubnjar Kevin Shea i kvartet MOPDTK je formiran.

Kevina Sheu pamtimo već dobru deceniju iz avant-rock bendova Storm and Stress i Talibam!, dok se u MOPDTK tim umrežio tako što je svoj prozračni (i ”padavinski”!) stil podredio stilskim parametrima Elliotovih ideja. Peter Evans je jedan od najinovativnijih trubača današnjice, te ne čudi zašto ga jedan Evan Parker promoviše kao svog pulena i člana svojih najsmjelijih novoglazbenih projekata, poput Electro-Acoustic Ensemblea.

Ono što je MOPDTK do tad načinio iznalazimo kroz dvadeset minuta njihovog viđenja jednog od najpoznatijeg Gillespijevog standarda A Night in Tunisia: izvrnuta, uvrnuta, malo izbezumljena, ali i potpuna sveža avangardna baperska noć. This Is Our Moosic iz 2008. godine je još definisaniji džez brend MOPDTK – improvizovani muzički atak, simbolično vezan za album sličnog imena koji je Ornette Coleman snimio šezdesetih godina.

Ovogodišnji četvrti projekat Forty Fort je korak dalje ili bliže publici. MOPDTK kao da ne nudi sredinu. Kretanje je moguće samo na relaciji: dopadanje i oduševljenje njihovom muzikom, ili panični beg od divljih momaka. Bend stvara buku kao da svira poveći vojni orkestar, ali je još bolja paralela sa nekim od orkestara iz New Orleansa sa početka dvadesetog veka. Uz uslov da se sve odvija u karnevalskoj povorci, možda i nekom od putujućih cirkusa.

Kompozicije su, izuzev jedne, umotvorine Moppa Elliota. Na Rough and Ready muzika kvarteta je poput restauriranog zvuka koji su zajedno proizvodili saksofonista Archie Shepp i trombonista Roswell Rudd, no ovaj put u jednom ozračju koji bismo mogli povezati s lepršavom žovijalnošću grupe Sex Mob. U Little Hope Irabagon, svojom finesom ovladavanja alikvota, asocira na Johna Zorna iz osamdesetih, ali i imitira Vandermarkov isforsirani sound cijepanja stakla stiroporom, a nakon sola se skladba pretače u pravi sheppovski blues na binarnom pop-grooveu koji okida. I kao da sve okida kod ovih momaka, čak i kada naidjemo na malo “romantičnije i mirnije“ solo deonice Petera Evansa i Jona Irabagona u Blue Ball.

Nezadrživi MOPDTK nije i neizdrživ, naprotiv finišira se potpunom muzičkom raskalašnošću. Skeč muzika, jer ovi momci se doista zabavljaju stvaranjem ovolike improvizovane buke, možda nije prava reč, ali se ne može poreći da nema drugog izbora nego da postanete potpuno neozbiljni. I sve je napravljeno kao i muzika: propratni tekst uz disk morate čitati prvo sa poleđine, potom i pronađete nastavak tamo gde kod većine izdanja bude početak. Ležište diska je opet u znaku MOPDTK – “mural pobedničkog praseta“ koje nudi roštilj i pizzu. U sveokupnom pokušaju da se poigraju sa muzikom i klišeima koji prate izdavaštvo, bend je spojio nespojivo u skladan haos koji odašilje pozitivnu energiju. Jedini znak pokraj njihovog puta je onaj koji pokazuje koliko još stvaralačkog prostora ima za nastavak formule iskorišćene na dosadašnjim izdanjima.

Peter Evans – truba

Jon Irabagon – alt i tenor saksofon

Moppa Elliott – bas

Kevin Shea – bubnjevi i elektronika