Mostly Other People Do The Killing: Moppa Elliott & Peter Evans

Mostly Other People Do the Killing je netradicionalno nazvan džez kvartet iz Njujorka koji u svojoj visokoenergetskoj muzici spaja elemente tradicije i avangarde, improvizacije i čvrsto napisane kompozicije. Grupa postoji od 2003. godine kada je kontrabasista i lider Moppa Elliott pozvao kolegu sa oberlinskog konzervatorijuma, trubača Petera Evansa, a ovaj doveo saksofonistu Jona Irabagona i bubnjara Kevina Sheau (koji je zamenio drugog bubnjara sa kojim je vežbano kada ovaj nije mogao da prisustvuje prvom javnom nastupu grupe).

Do sada su izdali pet albuma, od kojih su prva četiri izdati na etiketi Hot Cup u vlasništvu Moppe Elliotta, svirali ogroman broj koncerata i sa svojim anarhičnim pristupom džez tradiciji uspeli da budu rado viđeni i na avangardnim svirkama u kraju ali i na velikim džez festivalima. Albumi su im do sada neočekivano dobro prolazili kod kritike, s obzirom na nestandardan pristup materijalu i kombinovanje improvizacije sa tradicionalnim temama, a prošlogodišnji dvostruki živi album “The Coimbra Concert” je i među našim kritičarima solidno kotiran. Kao možda najuzbudljiviji učesnici Beogradskog Džez Festivala MOPDTK će svirati u Domu Omladine 28. oktobra, a intervju smo uradili sa vođom benda, Moppom Elliottom ali i trubačem Peterom Evansom kome je ovo ko zna koja poseta Srbiji i Beogradu.

Ime vašeg benda – uglavnom drugi ljudi vrše likvidacije – navodno dolazi od citata Lava Teremina koji je odgovarao na pitanje o tome kako je bilo živeti pod Staljinovom vlašću. Stavljajući  na stranu očigledne implikacije (koliko je ljudi Lav sam ubio?), možete li nam reći zašto ste ga odabrali i da li vam ime i logo donose probleme sa promoterima nastupa koji moraju da dizajniraju plakate?

Moppa Elliott: To je zapravo bio citat koji se odnosio na Staljina, dakle, on je likvidirao neke ljude, ali su uglavnom drugi u smrt poslali milione. Nismo do sada imali probleme sa logom jer mislim da se sarkazam u pozadini koncepta jasno vidi. Ja sam inače mišljenja da bendovi treba da imaju prava imena i ne dopadaju mi se rešenja poput The Moppa Elliott Quartet.

Započeli ste karijeru kao sastav koji izvodi improvizovanu muziku, ali se kroz albume vidi tranzicija ka struktuiranijoj muzici u kojoj se čuje mnogo komponenti – improvizacija i eksperiment ali i elementi tradicionalnog, čak starinskog džeza pa i određeni teatralni momenti. Kako ste i zašto prošli kroz ovu evoluciju?

Peter Evans: Pošto sam član benda i na sve gledam iznutra, moram da kažem da je naš proces razmišljanja o materijalu koji sviramo i način na koji ga oblikujemo nešto što mene najviše interesuje. Postoji jedan “bukvalistički” način na koji mi prilazimo određenim fiksiranim elementima svoje muzike. A kad kažem “fiksiranim elementima” mislim na bilo šta, od papira na kome su ispisane note, preko kompleta žanrovskih  klišea, pa do čitavog ličnog vokabulara nekog pokojnog muzičara.

Ovakav tretman materijala zahteva jedan paradoksalan pristup – moramo da prilično dobro poznajemo materijal na koji referiramo (i, po mom mišljenju, da ga zaista volimo u nekoj meri), ali i da budemo sposobni da odstupimo nekoliko koraka od njega i posmatramo ga iz drugog ugla, možda da bismo pokazali neke njegove skrivene stvarnosti koje su veoma očigledne ako posmatrate njegovu površinu.

Primetio sam da, posle godina zajedničkog sviranja, izgleda da svi imamo svest za detalje zvuka i sposobnost da jedan zvuk čujemo na različite načine. Ovo zahteva određenu količinu poverenja u sluh onog drugog, ali reklo bi se da funkcioniše. Na primer, kada ja na trubi ispustim zvuk koji zvuči kao režanje prigušeno prigušnikom, drugi članovi benda mogu da ga shvate (i onda reaguju) kao stilističku referencu, kao namerno naglašen zvuk ili kao nekakav industrijski šum. I onda taj proces proizvodnje zvuka i reagovanja na njega stvara petlju u kojoj, bar kako ja to vidim, postoji tendencija da zvuke koje proizvodimo “napunimo” potencijalom, tako da budu fleksibilni i mogu da se tumače na različite načine. Naravno, ako želimo da jedni drugima dobacujemo ekstremno očigledne, dosadne, banalne zvuke, i u tome smo postali dosta dobri, hahaha.

Ponekad vas opisuju kao bibap teroriste. Na koji način ovakav atribut pomaže ili odmaže u komuniciranju sa publikom, u smislu njihovih očekivanja, možda predrasuda u odnosu na to kako tretirate tradiciju itd.?

Peter Evans: Najbolje da Moppa na ovo odgovori, mada sam prilično siguran da sam termin „bibap teroristi“ smislio ja tamo negde 2004. godine. To je onda nekako ušlo u pres materijal i zadržalo se do danas. Mislim, mi čak ni ne sviramo nešto mnogo bibapa!

Moppa Elliott: Da, to za bibap terorizam je smislio Peter, kao prevashodno sarkastičan način da se opiše naš rad, ali način na koji mi sviramo zaista se najviše tiče rekontekstualizacije muzičkog materijala. Pošto smo svi džez muzičari, najveći deo muzičkog rečnika koji koristimo dolazi iz džez tradicije. Kroz proces raščlanjivanja te tradicije na sastavne delove i rearanžiranja tih delova, mi pokušavamo da pronađemo nove, uzbudljive načine da se pristupi staroj muzici. Ovo ne bi bilo moguće postići da nismo opsednuti džez tradicijom i da je ne cenimo tako visoko. Zato i ne dobijamo mnogo negativnih kritika jer, iako smo neortodoksni u pristupu, mislim da je vidljivo koliko volimo i koliko proučavamo džez tradiciju, kao i da se oseća da naš prezriv stav nije vezan za muziku prošlosti već današnjice. Svi muzičari kradu od onih koji su bili na izvoru, a ima mnogo muzičara koji se smatraju bliskim “tradiciji” a koji kradu mnogo bezobraznije nego mi.

Vi svirate u mnogo različitih situacija, nekad su to veoma mali prostori a nekada veliki festivali. Kako se vaša muzika menja od situacije do situacije?

Peter Evans: Još jedan fiksiran element naše muzike o kome smo diskutovali u bendu je tip muzike koju ćemo svirati na “velikim džez festivalima” i to je nešto što smo u stanju da namerno pustimo da se čuje više ili manje u našem izvođenju na različitim mestima. Ponekad je  zabavno svirati “muziku za velike džez festivale” (tipa onih iz VSOP grupe) u malim prostorima predviđenim za akustične svirke. Na primer naš nastup na Newport Festivalu od prošle godine je imao malo tog prizvuka (može se naći negde na internetu).

Međutim, postoje dobri razlozi za podešavanje muzike prostoru u kome ćeš nastupati. Sviranje akustičnih instrumenata kroz amplifikaciju u velikim prostorima je teško i jako utiče na to kako mi čujemo a onda i kako sviramo u odnosu na to što čujemo i tu je adaptiranje na promenjene uslove nemoguće izbeći. Dobar zvuk na samoj bini je veoma bitan i mislim da kada to imamo, mi prestajemo da razmišljamo o okolnostima i samo sviramo onako kako inače sviramo.

Diskografski ste od početka bili vezani za etiketu Moppe Elliotta, Hot Cup – cenjenu nezavisnu firmu – ali ste u međuvremenu porasli i vaš najnoviji album, prošlogodišnji “The Coimbra Concert” izašao je za Clean Feed. Koje su pozitivne i negativne strane prepuštanja nekom drugom brige o publikovanju i distribuciji?

Moppa Elliott: Želeli smo da snimimo živi album koji bi bio sastavljen od snimaka sa više koncerata, a Clean Feed su nam ponudili ovu mogućnost. Bili su sjajni za saradnju i dali nam potpunu autorsku kontrolu nad materijalom, zaista nemam ništa sem pohvala za njih. Ono kako album zvuči je baš kako smo mi zamišljali da bi trebalo a dopao im se i koncept omota.

Uzgred, vaši albumi imenima i omotima aludiraju na ili parodiraju neke poznate džez albume. Šta će biti koncept narednog albuma?

Moppa Elliott: Muzika na albumima i njihovi omoti su u vezi jedni sa drugima. Pokušavamo da prošlost i sadašnjost izmešamo na neobičan način ali tako da se istorija i dalje lepo čuje u muzici. Naslovi su vezani za gradove u Pensilvaniji, tako da se tu ne ide na neke igre reči, osim poslednjeg albuma koji se odnosi na grad u Portugaliji. Naredni album će biti u smooth jazz stilu.

Kada smo već kod ideje publikovanja sopstvene muzike, neizbežno je da vas pitamo i o novoj ekonomskoj realnosti muzičara koji u doba interneta i slobodnog protoka informacija i dalje snimaju, izdaju albume, idu na turneje…

Moppa Elliott: Nova ekonomska realnost je definitivno izazov, ali ako muzičari pažljivo razmisle o  muzici koju žele da izdaju i naprave dobro isplanirane albume, stvari mogu da budu i bolje nego što su bile ranije. Nažalost, pošto se CD-ovi mogu tako jeftino napraviti, mnogi muzičari izdaju mnogo albuma koji nisu naročito fokusirani. Meni je drago što sam svoj izdavač pa tako imam punu kontrolu i mogu da radim u skladu sa sopstvenim rasporedom. Danas je jako teško napraviti ikakav profit na samim snimcima, ali kada se spoje distribucija, prodaja na nastupima i prodaja digitalnih daunlouda, muzičari mogu da zarade procentualno više nego pre – ako su unapred napravili dobar plan prodaje i kreirali uštede gde se moglo.

Peter, vi ste već više puta svirali u Beogradu, sa sastavom Sparks ali i sa beogradskim elektronskim muzičarem Lukom Toyboyjem. Kakvi su vam utisci, kako ste uopšte došli u kombinaciju sa Lukom i generalno, kako je trubaču kada treba da svira sa netradicionalnim muzičarima?

Peter Evans: Moje posete Beogradu su bile veličanstvene. Prvi put sam ga posetio 2008. godine sa Tomom Blancarteom (Sparks) i bilo je sjajno, pogotovo jer je meni tada Beograd još bio prilično egzotičan u smislu kulture, jezika i istorije. Stigli smo negde usred predizborne kampanje i oni veliki nacionalistički predizborni mitinzi su se odvijali u komšiluku hotela Rojal u kome smo bili smešteni. Luku sam već poznavao putem Myspacea, ah, to su bili dani… Luka i ja smo svirali zajednički koncert preko Skypea, 2007. godine, ja u Njujorku, on u Beogradu. U svakom slučaju, Luka nas je domaćinski dočekao 2008. godine i dao nam veoma informativan ali i ličan obilazak grada. Pokazao nam je staru tvrđavu, naravno, ali nas je vodio i na vrh radio-tornja [Beograđanke, op.a.] i opisivao nam gradske ulice koje smo gledali iz ptičje perspektive. Stvarno je bilo sjajno. A naravno, tu je na kraju bila i pljeskavica.

Oba nastupa na festivalu Ring Ring – sa Sparks i sa Lukom – su meni bila vrlo dobra. Poslednjih godina sviram s ogromnim brojem različitih muzičara (od tradicionalnih duvača, kontrabasista i bubnjara, preko ljudi sa elektronskim instrumentima koje su sami napravili kod kuće, pa do supermodernih laptop izvođača) i jedini princip kojim se vodim je da moji saradnici moraju zbilja da se bave zvukom samim, čak i ako eksperimentišu i namerno puštaju u muziku nekontrolisane elemente. Shvatio sam posle nekoliko nastupa sa Lukom i sa drugim netradicionalnim muzičarima da se moje sviranje prilično otvorilo. Te saradnje su mi pomogle da shvatim koliko vredi kada instrument tretirate kao “pronađeni” predmet u odnosu na postepeno unapređivanje tehnike kroz klasično vežbanje. Trubu sviram već 24 godine i nije samo korisno već ekstremno nužno u pogledu mog daljeg razvoja biti u stanju da svoj primarni izvor zvuka posmatram na više načina, iz nove perspektive. Sviranje sa što je više moguće različitih tipova muzičara u tome mnogo pomaže.

Peter, koji je najvažniji savet što ga možete dati mladom trubaču koji danas počinje da ulazi u džez, bez obzira na njihovo poreklo ili pol?

Peter Evans: Najvažnije je da imate jak osećaj za svrhu toga što radite, koji će doći iz vas samih, ne od nekog spoljnjeg sistema nagrađivanja.