By 
S likom i delom junaka ovog teksta prvi put sam se susreo pre tri godine, kada sam nabavio u to vreme aktuelni album Roya Nathansona, Sotto Voce. U neobičnoj petočlanoj postavi naročito me je zaintrigirala ritam sekcija. Umesto klasičnog bubnja, sa zvučnika su dopirali zvuci ljudskog glasa koji naizmenično podražava udaraljke i elektronske bitove, sketuje, peva, često kombinujući sve ove tehnike u okviru jedne pesme. Za ove interesantne zvukove bio je zadužen bitbokser Napoleon Maddox.
Bitboksovanje nije revolucionarna tehnika, i već je dobro poznata i mnogim ljubiteljima muzike koje džez uopšte ne zanima, ponajviše preko dela vokalnog superstara Bobby McFerrina. Međutim, u Maddoxovom performansu me je naročito privukao redak spoj tehničke virtuoznosti, sklonosti ka avanturi i eksperimentu, i sviračke skromnosti koja čini da svaki odsvirani/otpevani ton nenametljivo postane deo skladne celine.
Ubrzo sam se zainteresovao za Napoleonovu samostalnu diskografiju, pa sam tako saznao da je njegov osnovni i glavni projekat bend iz Sinsinatija Iswhat?!, u kome na ravne časti spaja ljubav prema džezu i hip-hopu kroz bitboksovanje, repovanje, ali i pisanje veoma angažovanih pesama. Ove godine objavljen je veoma zanimljiv Archie Sheppov album Phat Jam in Milano, na kome uz legendarnog saksofonistu svira i čitava aktuelna postava Napoleonovog benda, kao i Roy Nathansonov Subway Moon, gde se Maddox ponovo našao u ulozi ritmičkog stožera. Povrh svega, u prodaji se pojavio i Big Appetite, novi album Iswhat?!, pa se može reći da je ovo bila veoma uzbudljiva diskografska sezona za jednog od najtalentovanijih muzičara savremene džez i hip-hop scene.
Maddoxa sam upoznao pre tri godine za vreme Beogradskog džez festivala, kada je nastupao s Roy Nathansonovim bendom, a nakon toga smo razmenili i nekoliko mejlova, razgovarajući i o muzici i o politici. Na moju sugestiju da se u ovoj prepisci raspiše do mile volje, odgovorio je pravom merom.
Kada si počeo da se baviš bitboksom, da li si bio pod uticajem drugih bitboksera ili si više slušao bubnjare? Koje bitboksere i bubnjare najviše voliš?
Volim sve bitboksere…trenutno ih je nekoliko odličnih na sceni, Chesney Snow iz Njujorka, Bellatrix iz Londona…ali mislim da će mi uvek biti najdraži Doug E. Fresh. Jedan od izazova kod bitboksinga je da zadržite originalnost, a da vas pritom ne doživljavaju kao puku novotariju, već kao muzičara. Zbog toga sam podjednako pod uticajem i bitboksera i bubnjara. Moj omiljeni bubnjar je najverovatnije Art Blakey. On je prvi bubnjar koji mi je bio baš uzbudljiv. Dok bih slušao njegove plahovite prelaze, pomislio bih: „Vau, ovaj mačor opasno kida!“. Naravno, i Hamid Drake je prilično uticao na mene – s njim najviše volim da sviram. Takođe, uživam i u svirci Nasheeda Waitsa i Sebastiana Rochforda.
U uvodnoj pesmi na albumu Phat Jam In Milano spominješ da su tvoji koreni u hip-hopu, i da si tek kasnije počeo da se interesuješ za džez. Kako si otkrio ovaj žanr? Da li je te je privukla veza koju si uočio između džeza i hip-hopa?
Džez je svuda oko nas. Bio je tu negde, u mojoj blizini, čak i pre nego što sam mu se ozbiljno posvetio i počeo da tražim svoj izraz u džezu. Moje interesovanje je počelo sa crkvenom gospel muzikom – postoji dosta džeza u gospelu, ta veza je večna. Za malo dublje i ličnije interesovanje za džez najzaslužniji su moji prijatelji i mentori iz Sinsinatija, kao što su Jack Walker, Ken Leslie, Matthew Anderson, Willie Smart ili grupe poput Last Boppers, Neo-Ancestrialists i Healing System. Takođe, o džezu sam puno naučio slušajući nezavisnu lokalnu stanicu WAIF 88.3 FM. Slušao sam DJ-eve Johnna Riddleya i Lee Harveya, i u njihovim emisijama sam prvi put čuo muzičare poput Rashaan Roland Kirka i Lee Morgana.
S obzirom na to da oba žanra dolaze iz istog socijalnog i kulturnog miljea i da se zasnivaju na srodnim muzičkim elementima, stiče se utisak da nije bilo previše inovativnih fuzija džeza i hip-hopa u poslednjih dvadesetak godina.
Mislim da je veza između ove dve forme večna. Percepcija da se radi o dva žanra koja su nedovoljno često povezana na pravi način potiče od mejnstrim marketinga i dela muzičke kritike, koji često prave uske žanrovske odrednice za veoma kompleksne i široke muzičke forme. Često se i dosta idealistički razmišlja o načinu na koji bi džez trebalo da se tretira u hip-hopu. Kao neko ko je skoro ceo život vezan za hip-hop, mislim da ne moramo da čekamo na nekakvo originalno etiketiranje da bismo uočili duboku vezu ove muzike s džezom. Mnogi popularni reperi koriste kadence koje se mogu sresti samo u bi-bapu i hip-hopu.
Na albumu You Figure It Out benda Iswhat?! nalaze se dve obrade Charlesa Mingusa, a pretpostavljam da nije nimalo slučajno što je jedna od njih, Fables of Faubus, pesma sa eksplicitnim političkim sadržajem (posvećena je rasističkom guverneru Arkanzasa Orval E. Faubusu). Na Phat Jam in Milano odsvirana je i otpevana Archie Sheppova poema Revolution. Budući da te privlače džez numere s političkim konotacijama, da li bi mogao da izdvojiš nekoliko tvojih omiljenih angažovanih pesama iz istorije džeza?
Nina Simone – Mississippi God Damn i Pirate Jenny:
Kod Nine Simone volim to što, kada slušate njenu muziku, uvek osećate kako je odmetnik od zakona taj koji bi trebalo da beži i da se oseća posramljenim, i da bi rasisti sa juga Amerike trebalo da se zabrinu za svoju bezbednost. Ona je bila neustrašiva, a ove pesme to savršeno dočaravaju.
Billie Holiday – Strange Fruit:
Ovu pesmu sam ranih devedesetih slušao bez prestanka. Može da se oseti dim i čuju grane kako se povijaju, dok se ne baš tako davno živela i slušala Američka laž. Glas Billie Holliday i njen lični bol ovoj bluz baladi donose neizrecivo divnu prljavštinu. Zlokobno, zastrašujuće, i prelepo otpevano. Beli ljubitelji džeza u Americi morali su da se suoče i sa drugačijom pričom od uobičajenih romansi.
Archie Shepp – Revolution:
Ako želite da istaknete neku poentu, najbolje je to učiniti kroz vlastitu, ličnu priču. Ovu pesmu volim baš iz tog razloga. Archie Shepp pripoveda o svojoj baki ”koja mu donosi puding od banane u tegli”…dok recituje poemu, počinješ da se osećaš bliskim sa njegovom porodicom…i onda, kada Shepp počne da govori o Revoluciji, zapeva i upotrebi veoma snažne slike kako bi dočarao bol koji je izazvao kolonijalni rasizam, sve to osetiš na mnogo dublji način nego da je autor već u startu izbacio neku političku parolu. Sjajna pesma!
Charles Mingus – Cumbia & Jazz Fusion:
U ovoj pesmi je sve dobro! Velika, velika muzička avantura, zabavni, sarkastični, latino/fanki gruv, i najmoćniji zamislivi sving. Nakon što sam prvi put čuo ovaj komad puštao sam ga iznova non-stop. Nisam mogao da verujem koliko se direktno Mingus osvrće na prava crnaca da žive izvan uobičajenih stereotipa i uživaju u lepim stranama života. Pomislio sam kako je ova pesma savršena. Na kraju krajeva, rasizam je ekonomsko pitanje, makar koliko i političko.
By 
