Nemanja Zlatarev: Od big benda do fanka

Novi talas džez muzičara u Srbiji najviše se vrti oko tradicionalno vodećih instrumenata u ovom žanru, kao što su saksofon, truba ili klavir, te kontrabas i bubnjevi u ritam sekciji. Kada govorimo o iole egzotičnijim instrumentima, njima obično pripada epizodna rola u nekom big bendu, retko ih viđamo u kombo sastavima, a nešto češće u graničnim i srodnim žanrovima. Premda je trombon kroz istoriju džeza figurirao kao bitan instrument, nije prečesto bio u rukama istaknutih bendlidera – slično bi se moglo reći i za stanje na srpskoj i jugoslovenskog sceni.

Prezaposleni mladi novosadski trombonista Nemanja Zlatarev je u neku ruku paradigmatičan primer muzičara na ovom instrumentu, koji se “snalazi na sve strane”. Rođen je 1985. i praktično već od 18 godine svira i nastupa na lokalnoj i internacionalnoj sceni. O njegovom veoma velikom iskustvu u radu sa big bendovima biće dosta reči u tekstu, kao i o autorskom projektu Funktastic Coallition koji ove godine pravi prve ozbiljnije korake. Tek da ne pomislite kako je ovo sve, Nemanja svira ili je svirao u pregršt bendova pop/rok orijentacije, pomenimo samo Drum’n’Zez, Josip A Lisac, Milađopezo… dovoljno povoda da ovog vrednog muzičara predstavimo Jazzin auditorijumu.

Tokom karijere nastupao si sa Novosadskim Big Bandom, Big Bandom Jazz Omladine Vojvodine, Novosadskim Omladinskim Jazz Ansamblom, i Backyard Jazz Orchestra, i verovatno si jedan od domaćih muzičara s najviše iskustva u različitim velikim orkestrima. Šta je to glavno što si stekao iskustvom sviranja u Big bendovima? 

Dodao bih i saradnju sa „East-West European Jazz” orkestrom koja je počela 2009. posle sjajne “Summer Jazz” akademije u Novom Sadu, gde su već tradicionalno predavači bili Uwe Plath, Ryan Carniaux i moj kolega trombonista Raphael Klem. Sa ovim orkestrom sam imao odlične nastupe u Dortmundu i Pragu. Sa posebnim zadovoljstvom bih izdvojio i Kvartet Trombona koji je ove godine oformljen, i koji je već nekoliko puta nastupio kod nas i Nemačkoj, čine ga moje kolege trombonisti iz Dortmunda i Esena.

Zahvaljujući mom profesoru trombona Vladimiru Nežiću (koji je i sam svojevremeno bio član Plesnog Orkestra Radio Televizije Novi Sad) počeo sam da sviram trombon u big bendu. U toku srednje škole, za četiri godine nisam imao priliku da zasviram u školskom orkestru jer nije ni postojao veliki simfonijski orkestar. Tada me Nezić iz čisto edukativnih namera ubacuje u tek oformljeni Novosadski Brass Orkestar, koji se danas, skoro 10 godina kasnije, zove Novosadski Big Bend.

Svakako da je za razvoj i napredak bilo kog instrumentaliste, u džez i u klasičnoj muzici, bitan rad u pravom big bendu ili orkestru. Stiče se potreban nivo saradnje, tolerancije i strpljenja da bismo kroz zajedničko muziciranje dobili konačni proizvod koji predstavljamo auditorijumu. Tu je i bitan faktor tajminga, koji dobija na mnogo većoj ozbiljnosti jer nema popravnog, naravno i uvežbavanje „sight reading skill“(čitanje s lista), traženje zajedničke blende u sekciji, sviranje iste artikulacije u toku, itd itd…

Pratiš li savremene big-bendove na svetskoj sceni, da li je te je neko posebno zaintrigirao na tom polju? 

Volim da slusam Gordon Goodwin Big Phat Band, koji je imao nekoliko Gremi nominacija u poslednjih desetak godina. Imao sam priliku da u Nemačkoj, na jednoj probi, zasviram i jedan njegov aranžman, stvar se zove „Sing sang sung“. Totalno ludilo od aranžmana, nema šta! Sjajni, ultramoderni aranžmani, orkestar utegnut do maksimuma, gotovo perfektni muzičari, imaju i jednog od svetskih lead trombonista i solista Andyja Martina, a i Franciska Torresa. Tu su na pr. još Milan Svoboda i Praški Big Band , Nemački WDR Big Band, u komšiluku imamo HGM Big Band.

Pre nekoliko godina bio si jedan od pokretača Novosadskog Omladinskog Jazz Ansambla pod dirigentskom palicom Fedora Ruškuca. Personalno identičan sastav sada funkcioniše pod imenom Big Band Jazz Omladine Vojvodine, i nastupa s dirigentom Aleksandrom Jaćimovićem. Zbog čega je promenjeno ime, i u čemu je razlika između ova dva big benda?

Da, uglavnom su kostur benda činili isti momci i devojke. Ja sam predložio da se bend zove Novosadski Omladinski Jazz Ansambl iz više razloga. U tom momentu nismo imali dovoljan broj članova i instrumenata da bi bili full Big Band i svi dotadašnji članovi su bili iz Novog Sada – nekako smo više funkcionisali kao mali Jazz Ansambl.

U tom trenutku Ansambl nije imao nikog sposobnog da bude dirigent, niti čak da pokuša dovesti neke najosnovnije stvari u red. Tada se pojavljuje naš prijatelj, kolega i mentor Fedor Ruškuc, koji čak piše i neke svoje aranžmane za ovaj sastav, koje i dalje izvodimo. Nažalost, zbog svojih ličnih obaveza, čestih putovanja za Nemačku i drugih nastupa, Fedor nije uspevao da se duže zadrži na mestu dirigenta, ali je svakako bio veliki putokaz nama ostalima.

Prošle godine u bend dolazi tenor saksofonista Aleksandar Jaćimović, koji kao solista Big Band RTS-a donosi nove aranžmane, prave aranžmane, još bolju organizaciju stvari, disciplinu (pogotovo za saksofonsku sekciju) i naravno nove nastupe. Sam Jaćimovićev pristup je upravo bio u duhu basiejevskog zvuka i koncepcije stvari. Bendu su se priključili i još neki novi ljudi iz Zrenjanina, Subotice i Beograda, koji su svojim pristupom zalaganjem, i odnosom prema celom projektu, podigli nivo same svirke benda za još jednu lestvicu. Od tog momenta je sastav zvanično postao Big Band Jazz Omladine Vojvodine.

Tvoja uloga u tim sastavima se nije svodila samo na sviranje trombona – u neku ruku si bio PR menadžer, organizator…kako se snalaziš u toj ulozi i koliko je teško/lako kombinovati organizatorska i čisto muzička zaduženja? 

U jednom momentu sam bio član novooformljenog upravnog odbora Jazz Omladine, menadžer, PR, notar, organizator sekcijskih proba za svoju liniju itd. Nekako sam morao da se snalazim u svemu tome, uložio sam ogroman trud i vreme, i nisam mogao ni hteo da se oslonim na neke druge, jer sam znao kako ja to mogu uraditi. A sve to je bilo isključivo u cilju druženja i edukacije. Nedavno sam ipak, iz profesionalnih razloga, sve to prepustio drugim kolegama iz upravnog odbora orkestra. Teško je raditi sve to odjednom, svakako nije ni predviđeno da sve to radi jedna osoba, zato su ozbiljni Big Bendovi institucije iza kojih stoje desetine ljudi , gde se zna svačija uloga.

Tvoj angažman je mahom vezan za novosadske/vojvođanske postave i muzičare. Koliko sarađuješ s muzičarima iz drugih delova Srbije, i da li je to uopšte izvodljivo (ekonomski, logistički…)? 

Izvodljivo je i želja je najbitnija, ostalo se nekako već premosti. Na tom polju najviše mogu zahvaliti Aleksandru Jaćimoviću, koji me je spojio sa dosta ljudi i na tome sam mu neizmerno zahvalan. Imao sam priliku da zasviram sa prekaljenim sviračima kao što su Fredi Stanisavljević, Marko Đorđević, Ivan Ilić, Kristijan Mlačak, Branko Marković, Filip Bulatović, Novak Mijović, Dejan Antović… pre toga sam se družio na koncertima u Novom Sadu i Beogradu sa Milanom Petrovićem i njegovim kvartetom.

Imao sam epizodu zajedničkog sviranja u bendu sa jednim od možda najboljih bubnjara u Srbiji trenutno, momkom iz Kragujevca, Peđom Milutinovićem. I u sopstvenom bendu imam jednog Kragujevčanina, vrsnog gitaristu Gavrila Gaju Nikolića. Tu je i fantastičan mladi bas gitarista, ja sam ubeđen da će biti svetska faca jednog dana, momak koji je bio u prvoj postavi „Koalicije“ i snimio prve snimke sa nama – Akos Forgacs iz Subotice – on je trenutno na studijama u Bostonu.

Kako je nastao Funktastic Coalition i kojim umetničkim idejama si se rukovodio prilikom osnivanja i pisanja muzike za ovaj bend? 

U toku studija na klasičnom trombonu, već sam uveliko bio član nekoliko stilski različitih bendova, od panka, preko ska i regea, do džeza i fanka. Tu su bili Drum’n’Zez, Josip A Lisac, Milađopezo, somborski Rich Bitch i Tanja Jovićević, i razni drugi džez-kombo sastavi od dueta do septeta. U tom trenutku sam već uveliko počeo da čekiram razne tromboniste i da se još više interesujem za džez trombon – skidao sam i slušao, i još uvek to radim, Nilsa Landgrena, Robina Eubanksa, Conrada Herwiga, Andyja Martina, Wycklifa Gordona, Trombone Shortyja i naravno nezaobilaznog i jedinog Freda Wesleyja.

Tada sam počeo da skupljam neke svoje ideje, melodijske linije, akorde i aranžmane bez nekog konkretnog cilja šta bih sa tim voleo na kraju da uradim. Prosto, kada sam čuo neku melodiju u glavi, uvek sam je prenosio na trombon i snimao na neki diktafon. Posle osnovnih studija, 2011. sam odlučio da skupim ljude kojima bi to bilo interesantno da rade, i snimim za početak neki demo snimak s tim idejama. Uspeo sam da nađem muzičare voljne da se malo pomuče dok ne postavimo sve to na noge i zasviramo.

Problematično je što malo ko želi da uloži svoje vreme i strpljenje u autorski rad, jer ih život i situacija na muzičkoj sceni u Srbiji vuku na potpuno drugu stranu. Onda se desi da brzo odustanu, jer nemaju dovoljno vremena i strpljenja za dolaske na redovne probe dok se ne spremi nešto, što bi se moglo ponuditi publici. Svi žele sve odmah i sada, a to nažalost ne ide uvek tako! To je jedan od razloga zašto je „koalicija“ za samo godinu i po dana uspela da promeni praktično tri postave – dvoje basista, dvoje klavijaturista i dvoje gitarista je za sada prošlo kroz bend.

Kada smo prevazišli nekako sve te probleme i konačno počeli da sviramo, uz savete nekih starijih i iskusnijih kolega, shvatio sam da to što želimo nema gde da se predstavi u Srbiji – naravno izuzev džez festivala na koje je ipak nekako trebalo doći. U Zapadnoj Evropi već postoji ozbiljna scena za takvu vrste muzike, pa moramo da postavljamo stvari i aranžmane tako da mogu da budu dovoljno konkurentni bilo gde. Prvi album koji je u planu ove godine pod nazivom“For the first time“ sigurno ide u pravcu fuzije old school funk, pop, džez i latino muzike, sa apostrofom na dobrim i konkretnim aranžmanima i bendovskom zvuku koliko god je to moguće.

Budući da si svirao i u mnogim pop/rok bendovima, koliko je sve to uticalo na tvoj autorski izraz? U radijskom intervjuu koji sam slušao na tvojoj soundcloud stranici, voditelj kao pohvalno navodi to što, parafraziram,“ne davite solažama“. Da li je to nešto čemu stremiš – kompaktan bendovski izraz? I kakvo mišljenje imaš o standardnom klišeu da džez muzičari previše vremena posvećuju dokazivanju virtuoznosti nauštrb drugih elemenata muzike?

Dok sam radio kao profesor trombona u muzičkoj školi, starijim đacima sam uvek govorio da je sviranje u bendovima – bilo koje vrste – lekcija koju te nijedan profesor ne moze naučiti. To prosto moraš sam da iskusiš i vidiš da li plivaš u tome ili ne. Ima ljudi i muzičara koji jednostavno nisu timski igrači, ali kada to kažem ne mislim u lošem smislu, prosto je tako. Bend zahteva saradnju, koordinaciju, toleranciju i veliku dozu strpljenja, a ima svakakvih ljudi i tu se najbolje kališ kao čovek, ličnost i muzičar, profesionalno ili amaterski.

Mnogo sam naučio dok sam nastupao sa svim ovim bendovima. Stekao sam inspiraciju, iskustvo, i samopouzdanje u tome što sviram. A kada sve to preslikam na svoj sastav, definitivno želim najbolji bendovski, sažet i kompaktan, “tight” zvuk.

Ta vrsta klišea o tzv. preteranoj virtuoznosti kod džez muzičara je vrsta pomodarstva koja je prisutna u svetu i kod nas već dugi niz godina – to ima svoje dobre i loše strane. Sama muzika trpi, dok moderna tehnologija proizvodnje instrumenata i propratne opreme olakšava i pomaže samom muzičaru da postigne određen zvuk. Znam po sebi – na jednom od svojih starijih usnika za trombon, moram dugo da vežbam da bih dobio pouzdan i kvalitetan ton koji želim, atak, dobru artikulaciju, visinu. S druge strane, kada stavim na pr. Giardineli, Greg Black ili Mone usnik novije proizvodnje, dobijam sve odmah, jer su proizvedeni baš s tom namerom. Ali sve to ne menja puno staru dobru činjenicu da za nešto ipak mora da se sedne i navežba, pored svega!

Kao neko ko se bavi „starim“ žanrovima poput džeza i fanka, kako vidiš mogućnosti njihovih razvoja, naročito u našoj zemlji? Da li si više okrenut očuvanju tradicije ili istraživanju novih mogućnosti žanrova, na koji način je najbolje spojiti ta dva opšta koncepta? 

Stara je već priča da je prosvetni sistem kod nas prastar i zaostao, pa samim tim i kultura i muzika. Jedino rešenje je u otvaranju mnogo više škola i odseka za džez i popularnu muziku u što većem broju gradova, ponuditi đacima i studentima u Srbiji da imaju sopstveni izbor u muzičkom opredeljenju. Kod nas generalno, ali i po školama, još postoje blaga averzija, neinformisanost i neznanje o džez muzici, i to čak od strane samih edukatora – to je ono što zabrinjava.

Poražavajući je podatak da je ova zemlja tek u 21. veku dobila svoj prvi zvanični odsek za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, i pored velike tradicije sviranja džeza i pozamašnog broja festvala naspram nekih zemalja u regionu. Zaostajemo već previše i biće potrebno puno vremena da se to nadoknadi, ali bolje ikad nego nikad. Ako želimo da stvorimo dobru džez scenu moramo prvo da krenemo od same edukacije, omladine i ljudi. Tradicija i dalji razvoj džeza su i do sada uspevali nekako da koegzistiraju sami od sebe, i pored već poznatih nedostataka.

U današnje vreme „izmišljanje tople vode“ u bilo kom segmentu muzike je mač sa dve oštrice, vrlo zahtevan i gotovo nemoguć posao, ali svakako ostvarljiv. Svetska mejnstrim scena diktira uslove i pravila igre su jednostavna – kompromis i prilagođavanja su nezaobilazni, zbog konkurentnosti na tržistu.. A i sama muzika stagnira i svirački i teoretski već dugo. Niko se još nije našao da izmisli neke nove skale, muzičke teorije i forme, a možda jednostavno nema ni potrebe za tim. Ja se pokušavam prilagoditi svim ovim okolnostima, ali na neki originalan i upečatljiv način.